20 jan Želim

31.12.1994.

Bio je samo to još jedan ispraćaj stare godine u provinciji. Bili su kod komšija na večeri kada je osetila trudove. Beba je trebalo da se rodi još pre jedanaest dana. Dva sata pre ponoći više nije mogla da izdrži. Krenuli su njegovim starim plavim stojadinom, koji je i dalje imao letnje gume. Sa njima je pošla i njegova majka, krišom ponevši beli peškir i makaze, za svaki slučaj. Sat i po kasnije bili su u zaglavljenom liftu pančevačke bolnice. I baš kada je pomislila da će se beba roditi,lift je krenuo. Na porodljiskom odeljenju, dvanaest minuta pre dočeka Nove godine, sačekao ih je pijani doktor, smešući se njenom izbezumljenom licu.

Pola sata kasnije, rodio sam se ja.

– Doktore, je l’ on prva beba Pančeva? –Pitala je, dok joj je moja majušna glava bila na ramenu.

– Sestro, ja sam mog rodila pre sedam minuta – rekla joj je Romkinja dva kreveta od nje.

…

Kaputi, pletene kape, lokali koji odišu toplinom, euforijom praznika, šoljom toplog napitka u rukama dragog stvora. Zato se voli zima.

Kad pogledam godinu iza sebe, nisam postao član nikakve stranke, organizacije ili sekte. Izgleda da sam bio samo jedan običan grešnik. Što se naše države tiče, nije se promenilo ništa. U školama ukidaju veronauku. Kako stoji srpska ekonomija, govori to što su Stanija i Mimi Oro diplomirale istu. I da, novinari ne kleče, ali nemaju ni muda da se odbrane sami. Kao što rekoh, nije se promenilo ništa.

U Novoj godini želim da mi više nikada ne zafali koji minut da budem prvi, koji poen da položim kolokvijum i koji dinar da kupim sok. Oduvek sam bio skroman.

Želim mnogo tih retardiranih zagrljaja. Oni su tako jednostavni, a opet ih mnogi ne umeju. Zagrljaj je uvek pravi izbor. Kad je teško, kad je hladno, kad si srećan, kad si tužan. Uvek. Čak i ovaj moj retardirani, kojim tapkam zagrljenog.

Želim da negde jednostavno pripadam i da me neki jednostavno kapiraju. Malo je takvih.

Želim da uvek postoji neko ko me čeka. Strašno je kada te niko ne čeka. Kada nemaš gde da stigneš i nemaš gde da se vratiš.

Želim da prestanu da lažu da me ne lažu. Plaše me ljudi koji mogu da te gledaju u oči dok izgovaraju laž bez trunke stida.

Želim da se prošlost nikada ne ponovi. Iako me plaši činjenica da bih bez razmišljanja živeo nastavak te završene priče.

Želim da kratko čekam. Od čekanja možeš dobiti sede, gastritis, depresiju, spoznati osobine koje nisi ni znao da poseduješ, lekciju i jedno veliko ništa.

Ima tih nekih ljudi koji nikada ne kažu volim te, a vole. Umesto toga kažu toplo se obuci, javi se kad stigneš, smanji cigare. Al’ opet, želim da ti ljudi kažu volim te ’jer su reči ponekad dovoljne da reše sve.

Želim da oprostim sebi. Najteže je to uraditi. Oprostiti što su ti se desili neki ljudi i oprostiti što si neke pustio da odu.

Želim da odem tamo gde sam pustio da odu i moje misli. Negde daleko.

Posle nekih ljudi ostane tupa navika da je muzika uvek polutiha, čisto da remeti tišinu. Želim da ružne navike nestanu.

Želim da nestanu lažne nade. Jednom sam između redova prepoznao lažnu nadu i tada je na meni bilo da je ubijem. Ne želim opet.

Svaki čovek ima prag tolerancije i svako srce ima prag bola. Želim da moji pragovi porastu.

A, da me sad neko pita – parče neba, gitara i čaša piva. Hvala.

Ja sam srećan čovek.

Autor: Marko Marijoković

Izvor: Portal Mladi