18 apr Zbog tebe…

Nesposobni da spoznamo sopstvo, smrt i kosmos. Da osetimo vreme, otelotvorimo dušu i porazimo umor, glad i žeđ. Osuđeni jedni na druge, ograničeni konvencijama i tuđim nasladama. Zarobljeni u telima nesavršenih stvorova sa mislima zveri i emocijama pudlica. Mi, kao takvi, svi različiti, a jedni drugima slični, idemo dalje, dalje kroz nepoznato, putem nepoznatim, do nepoznatog zbogom.

Ne osećajući strah od smrti, navlačimo na sebe strah od života. Nema straha ni od budućnosti, ali sveprisutan je onaj od prošlosti. Od zaborava. Daleko od lepih stvari koje jedino, na kraju, i pamtimo. I plašimo se toga što se plašimo. I mislimo da nikada nećemo prestati.

Neko je davno rekao – Uteraj im strah u kosti, bez toga ne smeju da žive, i to je valjda taj progon iz Raja. Ako ne osećaš strah, nisi živ. Guraju te u prvu liniju fronta i prodaju kao kilogram mesa, daju tvoju glavu kao svoju i poturaju tvoja pleća zarad svog ordenja. Živeo ti kao razbojnik ili kao heroj, svakako umireš kao potrošna roba. I odlaziš kao i svi ostali, a nisi siguran želiš li.

A nama, nama preostaje samo da maštamo. Da izmaštamo život, vreme i dušu. Da pod ruku stavimo strah i krenemo na put. Da isti bude dug ili kratak, ali odabran. Da idemo u susret upravo tom koga trebamo, da bismo lakše pamtili prošlost, i bolje je čuvali za buduće dane. Tako bismo spoznali još jedno nesavršeno biće, ali i sebe i gde smo to mi.

Ja na svoj put krećem zbog tebe. Pa ni ti nemoj da čekaš.  Jer znam da ćemo se sresti, da ćemo se naći na ivici kosmosa u tačno vreme. Zajedno ćemo kreirati lepšu budućnost zarad željene prošlosti i mislićemo naglas sve dok je duše među nama.

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: Art About