06 apr ZAŠTO JE PLAKAO ŽAK BREL?

Ne razumem francuski jezik, ali razumem Žaka Brela.

On je svaki pokret svoje ruke, svaki glas koji se zakotrlja preko njegovih glasnih žica do mog srca. On je svaka reč, svaka misao, svaki akord. On je svaki pogled. Svaka suza. Svako podizanje obrva. Najmanje je aplauz. Aplauz je tapšanje po ramenu: “Bravo, Žak! Lepo si otpevao!” A Žak misli: “Bravo, Žak, lepo si osećao, lepo si mislio. Svaki trenutak si BIO.”

Napisao je sve svoje pesme. I gotovo za sve je sam napisao muziku. Svako izvođenje je bilo neponovljiv doživljaj. Jer je bilo doživljaj, a ne izvođenje.

“Sve je prašina,

Ćuti na sav glas.

Neka sad za nas

Priča tišina.”

U Žakovoj poeziji susrele su se filozofija, život, patnja, suze, radost, ljubav – I taj susret značio je preplitanje, neraskidive veze tananih niti, vibriranje u stomaku, ili negde u grlu. Kad sam prvi put čula pesmu “Ne me quitte pas”, u očima su mi zavibrirale suze. Zemljotres. Nebotres. Dušotres. Nije me napuštala misao: “Ovako se voli. Samo ovako. Sve ostalo je traženje, sebičnost, zavaravanje, nedovoljno. Samo ovo je ljubav. Ovako se voli. “Srcima ljubiti se samo.” Voleti. Voleti. Voleti.”

Celim bićem.

Jer je Žak Brel celo svoje biće utkao u svaki stih, u svaki ton. Ceo svet je bio u njegovoj poeziji. I celom svetu je ostala njegova poezija.

Kao podsetnik na neko prošlo vreme koje se neće vratiti.

Ali i kao podsetnik da se iskreno može voleti u svakom vremenu.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: rfimusic.com, wikimedia.org