25 feb Zapis duše

Pre nekog vremena sam pročitala najnoviji roman omiljene mi spisateljice. Desilo se isto kao I nakon čitanja prethodna četiri romana: bar nedelju, dve njeni junaci ostanu da gostuju u mojoj glavi. Valjda da mi vrate što sam ih zarobila u svojoj verziji koju sam, čitajući priču,izgradila. Sada su oni zarobili mene. I ukrali mi sve misli. Oteli mi svu pažnju. Pustili da zaboravim svoj život, dok iznova proživljavam njihove. Kao da nije dovoljno što me je bolelo svaki put kad su bili povređeni, što sam sva njihova uzbuđenja na svojoj koži osetila, što sam svaku njihovu suzu sa svog lica brisala. Ne, nije to dovoljno. Mora još.

Ili im se svidelo kako sam ih svojom maštom naslikala, kako sam ih svojom dušom obojila.Pa zato ostaju tu, ušuškani u lavirintu mojih vijuga.Lutaju bez pravog cilja, vođeni samo mojim željama. Kreću se putem mojih nadanja, ne bi li stigli na neko lepše mesto. Ne bih li ih odvela do nekog boljeg početka.

Sve mi ovo liči na začarani krug. Jer i kad usledi kraj, kad dođemo do te poslednje stranice, oni još uvek nisu završili svoj put, a ja tek uzimam cipele nekoga od njih. I tako mi nastavljamo dalje zajedno noseći, svako na svojim leđima, breme onog drugog.

Moram da priznam da nisam bila mnogo oduševljena kada sam završila čitanje tog romana. Očekivala sam od M. više, nekako nas je navikla na bolje. Razmazila. Ali zbog jedne rečenice koja mi se urezala u sećanje, neću je potceniti.

„I mir je sreća, kad u ljubavi pregoriš.“

Ne znam samo da li me je obuzela istog trenutka kad sam je pročitala ili kad sam je naglas ponovila. Kao da sam je već neko vreme čekala.Poput onog osećaja kad upoznate nekog, a imate utisak da ga poznajete ceo život. Kao da je potvrđena dijagnoza za nešto što ste odavno slutili, a nadali se da je ipak možda greška.

Ko će meni da potvrdi ili da opovrgne ovu misao? Kako da znam da li je ovo rešenje za jednačinu? Ili je ovo, samo po sebi, nejednačina? Moja.

Volela bih da nisam u pravu, ali ne ide to tako sa osećanjima. Ona su uvek takva kakva jesu, svidelo se to namaili ne. Možemo samo pokušati da utičemo na njih, ali bez garancije za uspeh. Bez prava na reklamaciju. Sa njima se nikad ne zna. I uvek iznenade. Čak i one najspremnije.

Tolstoj je dozvolio da Natašu iznenade. I M. je pustila da Dunja bude iznenađena. A mogli su da ih pripreme za to što će im se dogoditi. Da li je mene neko mogao da pripremi? Ne verujem. Izgleda da su neki od nas rođeni da se prepuštaju do kraja i da srljaju. A kad pregore nije im jasno kako. Meni je tek sad jasno. Onako kristalno.

Kao mala sam verovala da postoji samo jedna prava ljubav. Maštala sam o čoveku svog života, sanjala o onome što nas čeka. I bila sam srećna u toj svojoj maloj bajci.

Kasnije, kada sam se prvi put srela sa leptirićima u stomaku shvatila sam koliko mi prijaju. Uživala sam u neverovatnom osećaju koji nisam umela da opišem, a za koji sam poželela da zauvek traje. Divila sam se magičnoj igri. Znala sam da ću se svaki sledeći put, kad me ta malena stvorenja posete, prepustiti I odlepršati zajedno sa njima. Iako nisam umela da letim, nisam se plašila pada. Zatvorene oči i otvoreno srce – istog trenutka se nađete tri metra iznad neba.

Kada bih osetila da će me moji mali drugari napustiti, napuštala sam i  ja. Gotovo bez razmišljanja, jer bih u suprotnom ostajala bez vazduha.Gušila bih se. Sputavala sebe. Postajala bih kao voda – bez boje, ukusa I mirisa – a to već nisam ja. Mnogi bi rekli da je to sebično. Ja –  da je skroz logično. Smatrala sam da bi taj neko bio više povređen ako ne bi dobio od mene, mene samu. Mislila sam da taj neko ne može biti srećan sa onom u koju se pretvaram. Osećala sam da je vreme da prekinem let. Tako sam uvek izvlačila najbolje iz odnosa sa nekim. Kao kada bi uvek jeli najukusnije  obroke, oblačili najlepšu garderobu, radili najbolje poslove. Za onu drugu stranu nisam znala. Uvek sam se osećala pomalo krivom kada bih morala da utešim nekog i da govorim„znam kako ti je“, a nisam imala predstavu kako je to.  Često sam se I Bogu zahvaljivala što se nikad nisam našla u tako nezavidnoj situaciji. Sad kad pogledam kako stoje stvari, bolje da sam ćutala. Izgleda da sam prizvala „ono što mi se nikad nije desilo“.

Sada više nisam mala I verujem, iako se borim da to promenim, da postoji samo jedna prava osoba. Pala sam na neko mesto za koje nisam ni znala da postoji. Mesto gde te sve steže, gde nije prazno, ali je toliko tiho da nenormalno boli. Dublje od dna. A bila sam baš, baš visoko. Ne znam tačno koliko iznad neba, ali dovoljno da nikad ne poželim da se prekine taj let.

Kada bi makar postojala neka formula kako da se na najlakši način prestrojimo iz jedne trake u drugu. Iz stanja nepomuće nesreće u stanje neprekidne teskobe. Kako da se izborimo sa sobom kad nas obuzmu najteži nemiri. Kako da se pokrenemo kad se ceo svet obruši na nas, kad nas ščepaju jad I neizdrž. Milion pitanja kojima uzaludno tražimo odgovore. Prevrćemo po sećanjima ne bismo li naišli na neki trag. Na slamku, da se za nju uhvatimo. Na zrak, da ka njemu krenemo. Umesto toga, nailazimo samo na senke. Samo se nazire ono što smo bili. Jedva i da postojimo. Možda nas to sećanje I održava u životu. Jedino je ono življe od nas samih. To je inajgore, jeriznovaproživljavamosve, a nemamoistusnagu da to podnesemo. Sami sebi postavljamo zamke u koje, bez greške, upadamo. Sve nam više treba da se izvučemo, jer predugo žmurimo. Ne smemo da otvorimo oči, jer se plašimo onoga što ćemo videti. Ili se plašimo da nećemo videti ništa. Jer je sve izgorelo. Kao i mi sami.

Nataša je u Pjeru našla mir.

Đorđe je Dunji podario mir.

Koje ime ć ebiti moj mir?

Da li je to jedini način da sa nekim opet budem srećna? Ne želim da mislim o tome, ali deluje neizbežno. Izgleda kao jedina mogućnost. Za sad.

A do tad… ostajem spokojna sa svojim malim zapisima. Možda me ne čine posebno srećnom, ali ispunjavaju prazninu. Čine me slobodnom. Ne daju mi da zarobim samu sebe, vuku me da se dignem sa dna. Brišu prašinu sa mojih krila. Spremaju me za neki novi let.

Autorka: Đurđica Goševac

Fotografije: favim.com