16 apr Zakon jačeg

Dugujem vam malo objašnjenje za sve ove redove što ćete u dahu pročitati, kao i za one koje ćete poželeti da preskočite. Za one koje ovde ne nađete, ne dugujem vam ništa. Te ćete sami ispisati onako kako samo vi umete. Onako kako ih osetite.

Sve je počelo sa malim zapisom duše, koja je predugo čekala svoj delić neba, da se u njega vine. Osećanja prosuta po papiru. Ispovest namenjena njemu. Ali znate onu „nije kome je namenjeno,  već kome je suđeno”. Izgleda da je sudbina rešila da nas spoji. Vas i mene.

Ruku pod ruku sa svojim mislima, krenula sam da pronađem sebe. A taj put je najteži. Taman kad pomislim da sam pohvatala sve konce, oni krenu da izmiču iz ruku, Šetajući lavirintom svojih vijuga, kao po pravilu, dolazim do jednog skrivenog kutka. I ni makac. Ni korak dalje ne umem da napravim. Tu sam ostala zarobljena tobom. I jedino tu sam svoja.

Tu i dalje mogu da osetim sreću. Jer tad je sve i mirisalo na nju. Nagoveštaj da će trajati i da će tek dobiti onaj puni ukus. Tu kompleksnost i sveispunjenost. Dobar je to osećaj, znate. Kada ste sigurni da vas čeka nešto veće i bolje jer je onome, zbog koga vam klecaju kolena, stalo do vas. Jer ste našli saputnika za šetnju kroz oblake. Osećaj sigurnosti u jednom nežnom dodiru. Iskre, zbog kojih je svaki pogled dragocen, a svaki trenutak priča za sebe. Jačina zagrljaja dve duše koje su se napokon srele. Dah koji meri žudnju naših usana. Osmesi koji dopirui do najnepristupačnijih kutaka u nama. Na kraju, osećaj koji je dovoljan sam po sebi, bez potrebe da se dalje objašnjava. Mi smo znali zašto.

Znali. Reč koja zapire. Knedla u grlu. Trenutak kada teskoba zauzme mesto nepomućenoj sreći. Klupko koje se odmotava, a kraj mu se ni ne nazire. Nisam stigla da te zavolim, jer si kratko bio pored mene. A eto, i nakon toliko vremena, osećam nešto prema tebi. To je jako čudno.  I čudno, koliko je to jako. Čini mi se da nikad neće prestati da boli ono što se nije desilo. Što je moglo da se desi. Što sam želela da se desi. Žal. Čežnja. „Ti ni ne znaš da ja čuvam svakit voj dah, kojim pišem ovo vreme iznad nas.“

Da li bi mi bilo bolje kada bih izašla napolje i vrištala na sav glas? Da li bi pomoglo ako bih se isplakala? Da li bih uspela da te zaboravim ako pobegnem negde daleko? Ova pitanja mi deluju poznato. Već sam polagala taj test. I svaki put sam pala, iako sam uvek znala odgovore. I glas i suze i mnoge noći su  potrošene uzaludno. Na trenutke pomislim da sam uspela, da je prošlo, da sam te izbacila iz glave i srca…ali samo na trenutke. Jer ti se vratiš pre i nego što stignem da odahnem. Vratiš se takvom silinom koja potera krv u venama i izazove vrtoglavicu. Duša te oseća i onda kad ja to ne želim.

Šta je to što mi ne dozvoljava da nađem jedan dobar razlog, koji bi me izvukao iz ovog bunila? Ima ih dovoljno, ali ja ih ne prihvatam. Ne  priznajem nikakve razloge i činjenice. Kod mene vlada zakon jačeg. Zakon osećanja. Ona su jača od svakog razuma i svesti. Jača na moju štetu. Jer se njihovom jačinom može izmeriti moja slabost. Moja ranjivost.

Bilo je dana kada sam bila toliko slaba, da su me osećanja nosila poput vetra.  Poput najjače košave. Šetala me kako im se prohte. A ja kontrolu nisam imala. Odavno sam je izgubila. Oluja me ponese, uvuče u vrtlog i onda baci. A svaki pad boli. Vremenom naviknemo, otupimo na tu bol. Ali duša ne prestaje da plače. Njene rane nikad ne zacele. Samo se produbljuju i otvaraju neka stara pitanja.

Kako da vratim vreme i na tvoja nagovaranja, umesto da kažem ne, samo ostanem ćutke pored tebe?

Zašto se ne probudim sklupčana u najlepšem zagrljaju, dok mi tvoja ruka milujući šapuće da je sve u redu i da je to bio samo ružan san?

Kako sam mogla te lude noći da dođem na ideju da se vratim, a tek sam bila tebe vratila?

Kako mi je pošlo za rukom da potisnem sve želje i pustim savest da mi bude saučesnik?

Za najlošije donete odluke se ne kajem. Ne kajem se ni za najgore počinjene postupke.  Za sve što nisam uradila te noći se kajem. Po prvi put u životu. I do kraja života. Kao alarm koji neprestano zvoni. Kao umor koji nikad ne jenjava. Senka koja ne bledi, moj verni saputnik. Dok nas smrt ne rastavi…

Jednom prilikom prijateljica mi je rekla: „Ne daj da prođe još jedna godina, pitaćeš se celog života”. Trebalo je samo tebe da pitam. Da te onako prosto, fino zamolim za odgovor I stavim tačku na prethodne tri. Trebalo je. Da je bar sve samo malo jednostavnije. Ili da je svako od nas malo manje komplikovan. Ali nije.

Tako sam ja pustila da godine lagano prođu pored mene. O, da su bar lagane bile. Ne, bile su teške, mučne i duge.

No, vremenom je bivalo lakše. Iskustvo je valjda učinilo svoje. Umela sam da razvučem  osmeh kad je teško, znala da se povučem kad naiđe opasnost, naučila da zaspim i kad san nije hteo na oči. Ipak, neke stvari nisam mogla da naučim.

Čak i onda, kada sam ispred sebe ugledala nežni, beličasti kamenčić, koji je čekao da dobije počasno mesto na mojoj ruci, kad me zaslepeo njegov sjaj pa sam morala da zatvorim oči,  samo sam ja znala koliko je bilo teško da ih opet otvorim. Jer sam znala, da ću umesto prstena videti kajanje.

I onda, kada sam stajala pored čoveka koga nesebično volim, dok sam čekala svoj red da izgovorim reči obećanja, svi su videli da mi usne  beže u nestašni osmeh i svi su mislili da je to zbog treme. To sam, ustvari, ja nečujno izgovarala kajanje.

I kasnije, u trenutku najveće sreće, dok je mali, nevini vrisak svima poterao suze na oči, dok sam najdivnije biće privijala na grudi, zastala mi je knedla u grlu. Opet kajanje.

A onda, kad je malo porastao, dok  sam ga gledala kako u pesku pravi svoje malo carstvo, jedan uzdah se oteo i ispratio pogled u daljinu. Ali  kad se sav srećan zatrčao da sa mamom podeli radost, video je samo široki osmeh i ponos u mojim očima. Taj zamišljeni pogled nije mogao da uhvati. Jer to kajanje je samo moje. On ga nikad neće upoznati. Ono živi u meni. A ja živim za njega. Moj mali Vasilije, veći od svega. Valjda je i to zakon jačeg.

I što bi Mika rekao: „Sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe, nego proći milione kilometara u svojim grudima.“

Autorka: Đurđica Goševac

Fotografije: pinterest.com