20 jun Začarani krug

Obično dođe sa kišom. Sa njom se najbolje slaže. Njena muzika ga natera da zapleše. Da zviždi na njene taktove, da se njiše u njenom ritmu. I svaki njegov korak osetim, i svaki zvuk čujem. Pitanje koje obeleži svaki moj dan. Misao koja oboji sate. Praznina koja oči napuni suzama.

Da li će ikada da prođe? Da iščezne. Da izbledi.

Pitam se, ponavljam u sebi nebrojeno puta. I isto toliko puta neka unutrašnja sila mi pruži odgovor. Neki osećaj mi prostruji telom. Proviri onako oprezno iza ćoška, osmotri, pa se brže bolje vrati. Ne znam kuda. Ne znam ni odakle se pojavi. Iz čega se stvori. Ali je tu. Makar  i na tren. Dovoljno, da shvatim da još nije vreme. Previše da znam i da neće skoro.

Onda razmišljam, ako bih prestala da se pitam, možda bi se pritajio. Ne bi imao na šta da se odazove, pa ne bi čekao na uglu sa tim zloćkastim osmehom. Da ga ignorišem, pa se možda naljuti i prestane da mi dolazi… Ma, kakvi. To najviše i voli. Pusti me da se ponadam, da se nekontrolisano smejem, da pojurim za dugom. Pa se prikrade, došunja se tako vešto, da ni ne primetim da je tu. A on blizu, na otkucaj od mene. I kad se toliko približi, znate, teško je pobeći. Iznenadi, preseče u momentu i tad ne znam ništa. Samo da je tu, osećam.

Onda u ime tog ponovnog susreta obrnemo krug, obrnemo turu, prebrojimo zvezde, čekamo pun mesec, proklinjemo prazan mesec. Odspavamo zimski san, a snovi neodsanjani. Zbog onih neostvarenih. Čežnjom nahranjenih. Nekim običnim pogledom pokrivenih. Lošim pokušajima prognanih.

Ako nekad i naslutim da se sprema da kroči na moje tlo, pripremim se da pritisnem to crveno dugme i podignem sve blokade. No ipak, na trenutak stanem. Neka me seta obuzme i slomi na pola.

U jednoj polovini ga nema i ona bi da zavlada, da potisne sve i neku novu polovinu sebi nađe.

Druga se pak, njegovim imenom zove. Puna je uzdaha, pogleda i radosti. Nižu se zagrljaji, osmesi  i poljupci. Osunčana strana sveta. A ipak ne sija. Samo je vremenom bleđa. Nekako je slaba i teško se za tu  prevlast bori. Kao da je na kraju snage. Fale joj boje, da je ožive. A ja ih sve ređe u sećanju nalazim. Ja ih tražim, one beže. I neka me čudna tuga preplavi zbog toga. Što će sve možda otići u zaborav. Što slike više nisu jasne. Što su uspomene postale okrnjene. Što više ništa pod prstima ne osećam.

Obe polovine su moje, a ni u jednoj nisam svoja. Ta je linija tanka. A toliko snage treba da bi se povukla. Samo…na koju stranu da pređem?

I na kraju, opet pitanje. Mora da će kiša. Ma daj da obrnemo još jedan krug.

Autorka: Đurđica Goševac

Fotografije: pinterest.com