03 sep Voz

– Ne pišeš više.
– Ne ide, odgovorila sam mu.
Kao voz koji se pokvari i zastane na cesti. U nekoj pustoši, a vagoni prazni. Samo kondukter i ja. Putujemo bez cilja.
Možda cilj i nije toliko važan, koliko želja da putuješ. A, ja sam usput shvatila, da nemam s kim. To je kao da pišeš, a nema ko da te čita. Postaje tužno, a takve priče ne volim.
  – Kad shvatiš da ne ide, odustaješ?
Odustajem samo onda, kad osećam da više ne uživam u onome što radim.To je nalik situaciji kad ulaziš u voz samo da bi se osećao bolje, a onda izađeš iz njega i shvatiš da se ništa nije promenilo. Ostao si isti. Netaknut. Prazan.
 – Da li se ikad zadržiš u vozu?
  Ostajem u onom u kojem učim. Udišem ljubav. I osećam na daljinu. Morsku so i miris leta.
Kad se uguše čula, tad samo živim. I odlučim da izađem iz voza.
Neki vozovi nisu predodređeni za putovanja. I ne možeš (sa) svakim putovati. Ponekad uđeš u neki pogrešan voz, pa se u njemu izgubiš. No, tako mora – da bi umeo da prepoznaš onaj pravi. Onaj u kome ćeš se zadržati. Ostati.
– Kako ćeš znati da je pravi?
Pravi je samo onaj s kojim se ne plašiš putovati. S onim, koji te uvek vodi kući.


Autorka: Helena Himel

Fotografija: weheartit.com