21 mar Volim te u prošlom vremenu

Već satima stojim kraj otvorenog prozora, čekajući novi dan. Ili nešto da me natera da prestanem da čekam i odem na spavanje. I dočekala sam, bio je to hladan vetar, koji me je odjednom ošinuo po ramenima, za sobom ostavljajući umršene zavese i moju kosu. Odlučujem da ipak malo legnem i pokušam da zaspim, mada su mi oči velike kao u sove. Stalno sebi premotavam neke besmislene reči koje bih volela da sam mu rekla i neke malo manje besmislene reči koje bih volela da je on meni rekao. Kao na primer: volim te. To su one dve najčešće upotrebljavane reči koje ipak tako volimo da čujemo, a ne želimo da ih prvi kažemo. Uvek sam imala osećaj da je meni više stalo do njega nego njemu do mene, iako je on bio taj koji je bio inicijator naših prvih izlazaka, koji me zvao svake večeri, koji mi je pisao svakog jutra, koji me čekao ispred diskoteke, dozvoljavao da odmaram od visokih štikli u njegovom krilu, ohrabrivao me kad mi je to najviše bilo potrebno, bio ponosan na mene nakon svakog uspeha i tu za mene nakon neuspeha. Ali sam i dalje imala osećaj da ga više volim. Nijedno od nas dvoje nikada nije izreklo ništa nalik toj reči. Toj tako preprostoj reči – volim. Uvek bi išli prečicama, zaobilaznim putevima, onim stalo mi je do tebe, vešto pazeći da se ne opečemo na volim te. A i nisam sebi smela da dozvolim da volim nekoga nakon tako kratkog vremena. Ali ko smo zapravo mi da kažemo kad je pravo vreeme za tako bitne reči? Da li postoji štoperica koja odbrojava sate, minute i sekunde do pravog trenutka za to? Ili to kažeš kad osetiš, makar to bilo i posle nedelju dana. Plašila sam se da sam samo obavijena velom zaljubljenosti, ne znajući da prepoznam razliku između tog bunila i ljubavi. Možda me on nije ni voleo. Možda je samo bio zarobljen u toj nekoj fazi i toj samoći koju sam ja savršeno popunjavala. Nešto nalik tim rečima sam čula samo jednom od njega. Mesecima nakon što mi više nismo postajali.

            Bilo mi je užasno hladno i htela sam da jedem. Muzika je bila preglasna a gužva prevelika. Izašla sam ispred lokala i, zatvorivši teška vrata za sobom, tamo zatekla Danila i Stefana. Posmatrajući ih iz daljine, izgledali su normalno, kao dva nerazdvojna prijatelja iz osnovne škole koji su toliko toga prošli zajedno. Sa ove razdaljine nisam mogla da vidim da Danilo izbegava svaku temu koja nema veze sa muzikom, a da Stefan očajnički pokušava da ispravi svoje greške, da se smeju na silu, da im je obojici teško da gledaju kako se njihov odnos kida, hladi i bledi. Da su daleko od nerazdvojnih prijatelja.Ponekad bi im, pod uticajem alkohola, kočnice popustile i onda bi opet bili u drugoj godini srednje škole, kad je Stefan praktično živeo kod nas, kad su provodili noći vežbajući gitare, učeći tu hemiju koja im je tako loše išla i istraživajući svet muzike. I drago mi je kad ih vidim zagrljene, iako znam da se Danilo kida između uloge starijeg brata i najboljeg druga. Ne zameram mu kad ga nazove da izađu, kad mi prepričava njihove dogodovštine, kad ga zagrli i nazove bratom. Ponekad se čak i osetim malo krivom, mada se setim da se taj odnos raspao mnogo pre nego što smo Stefan i ja uopšte bilo šta započeli. Prišla sam im i pozdravila obojicu.

‘’Ja bih išla da nešto pojedem, imaš da mi daš nešto para?‘‘

‘‘Ja bih išao da jedem.‘‘ progovorio je Stefan. Znala sam da nije gladan. Znao je i Danilo. Pogledala sam ga sumnjičavo a onda se vratila svom razgovoru s Danilom, kao da Stefan ne postoji.

‘’Koliko imaš?’’

‘‘Imam 100, je l’ ti dovoljno? Hoćeš da idem s tobom?‘‘

‘‘Može.‘‘ nisam nikako želela da opet vodim jednu od dobro poznatih konverzacija sa Stefanom.

‘‘Ideš li s nama, brate?‘‘ Danilo se okrenuo prema Stefanu, a onda shvatio da on odustaje od želje da nasamo priča sa mnom.

‘‘ Neka, ostaću ovde.‘‘, spustio je glavu. Onda sam shvatila da ne mogu da se suzdržim. Koliko god bila ljuta na njega, i dalje sam želela da čujem šta hoće da mi kaže, i dalje se nadala da će se nekim čudom predomisliti i da ćemo se vratiti sa rukom u ruci.

‘‘ Ajde, ideš!‘‘ zgrabila sam ga za ruku a drugom pokazala Danilu da ostane.

Ćutke smo krenuli do obližnje pekare jer sam stvarno umirala od gladi. Između nas je bilo prostora za još dvoje, a tišina nije ni malo bila prijatna.

‘’Šta sam ti rekao one večeri? Stvarno ne znam, stvarno se ne sećam.’’ napokon je progovorio.

‘’O, ma ništa bitno.’’ promumlala sam.

‘‘ Stvarno se ne sećam. Kaži mi.‘‘

      A onda sam, po prvi put, posle svih bezuspešnih polemika o našim osećanjima koje smo tako voleli da rastežemo na ovih dugih deset meseci , ja bila ta koja je pričala. Koja je napokon rekla sve što je čuvala u sebi. Iskreno, glasno, ljutito. Prvi put je on bio taj koji je retko progovarao, samo onda kad bih ja izgubila snagu i napravila pauzu. Pokušavao je da me smiri, konzumirajući najlepše i ujedno najotrcanije fraze. Dopustila sam sebi da kažem da ne mogu da razmišljam o bilo čemu drugome. Da je on jedina stvar o kojoj pričam. Da su mi bez njega svi srećni trenuci prazni, da ničija podrška ne može da zameni njegovu. Da sam umorna od svih razgovora, analiziranja njegovih reči i postupaka, svih neodgovorenih pitanja i svih uspomena. Da se lagano davim u svemu tome i da ne znam koliko ću dugo moći da izdržim. Čudno je kad sebi dozvoliš taj jedan trenutak hrabrosti da pustiš sve svoje slabosti na videlo.

‘‘Moraš da mi kažeš, Stefane, ja ne mogu više ovako. Kaži mi šta osećaš prema meni, da li uopšte išta osećaš, šta hoćeš da radimo sa ovim našim odnosom, nešto mi kaži, samo mi kaži, molim te!‘‘ sebi sam dozvolila da mi glas zadrhti i oči zasuze, iako sam se jednom prilikom zaklela kako mu neću dopustiti da me vidi uplakanu.

 ‘‘Ne znam! Ne mogu da ti kažem, jer ni ja sam ne znam! Ne znam šta osećam prema tebi! Jednog dana osećam jedno, drugog dana drugo! U tom trenutku, u trenutku kad smo raskinuli, voleo sam te najviše na svetu. Al‘ eto, jebiga, uradio sam to, da bi tebi bilo bolje.’’

            Prvi i jedini put da sam čula to od njega, makar bilo i u prošlom vremenu. Mislila sam da će me dotaći, ali nije. Tresla sam se od besa, osećala da sam napokon pustila da sve nagomilane reči izađu iz mene. Napokon sam mogla da budem ljuta na njega, makar to trajalo samo dvadeset minuta. Njegovo voleo sam te najviše na svetu me je stiglo sledećeg dana, kao što se kod mene obično dešava. Dan kasnije je po mene koban. Dok je vrela voda kapljala sa mojih leđa, sustigla me misao da je u svetu nekad postajao neko kome sam ja bila glavna preokupacija, ukus jutarnje kafe, svaka plava kosa na ulici, zvuk svake žice na gitari, svaki gutljaj te opasne količine alkohola koju je uživao da bi me ubio u sebi. A onda sam shvatila da je taj isti neko dozvolio da mislim da to nije tako. Zar ne sedneš u kola i dođeš po onoga koga voliš najviše na svetu? U njegovom svetu, izgleda ne. Pocepaš ga i zatrpaš negde duboko. Navikneš se da živiš bez reči, pogleda, planova i ruku osobe koju voliš najviše na svetu. Navika, sve je stvar navike. Navikao sam se, bio je njegov odgovor na moje kako ti je sada bez mene? pitanje. Kao da sam izgubljena igračka bez koje olako nastaviš igru. Rekao mi je da moram i ja. The show must go on.

Autorka: D.S.

Fotografija: weheartit.com