20 jul Vladan Jovanović: “Novac je okov modernog robovlasništva”

Vladan Jovanović je još kao osnovac uplovio u svet crteža. Umetnost je doživljavao kao kartu do Brazila. Upoznajte našu crnu ovcu nedelje.

Otkrij nam kako si ušetao u svet crteža i ilustracija?

 Crtanje mi je, još od osnovne škole, bilo omiljena zabava… tako da su mi knjige i sveske bile uredno išarane svakojakim čudesima. Uživao sam u situacijama kada mi neko drugi ponudi svoju svesku da se „zanimam“ za vreme časa i njihovog iščekivanja da vide rezultat. Bilo je samo pitanje vremena kada će me nešto ili neko usmeriti gde treba. Na to nisam dugo čekao jer sam naišao na strip časopis koji se bazirao na radovima domaćih autora. TRON broj pet je najupečatljivije sećanje iz tog perioda, tu požutelu svesku sa radovima Gere, Redžića, Brade i još nekih, čuvam medju najvrednijim knjigama i stripovima. Možda ne toliko zbog kvaliteta radova koliko zbog činjenice da sam prvi put sreo domaće autore.

.

Na koji način raste jedan crtež?

U mom slučaju je to tipična pasivna avantura… vremenom sam otkrio da mi jutro najviše prija pa volim da se posvetim crtanju i po nekoliko sati. Zavisno od teme kojoj sam posvećen biram i pristup. Poslednjih par meseci svakodnevno crtam dinosauruse. Najčešće potražim reference pre nego što počnem sa konceptima. Najviše volim rad tehničkom olovkom od samog početka kada nastaje obris crteža. Od nekoliko skica brzo se izdvoji neki koji zavređuje više rada i njega razvijam. Kasnije to završi u skeneru, pa eventualne korekcije i bojenje nastavljam digitalno.

Koliko je tadašnja sredina bila plodonosna za tvoj rad?

Bilo je to nezgodno vreme rata, sankcija… restrikcija i teške nemaštine, a živeti u maloj sredini je ozbiljna prepreka za slobodno razmišljanje. Teško je razumeti iz današnje perspektive kada nam internet približava mnogo toga.  Priznajem da sam umetnost doživljavao kao kartu do Brazila.

Kakav je bio put od prve povučene linije do Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje?

 Rekreacija više nego sport – definitivno. Tako i amatersko crtanje više od komercijalnog. Te dve priče su oduvek tekle paralelno, i dalje je tako. Na moju sreću, kroz sport, wellnes i rekreaciju sam oblikovao svoju filozofiju o životu. To se odrazilo na onu kreativnu polovinu i bez toga se ne bih pomerio ni korak u napred.

Ilustracija ili strip?

Za sada ilustracija daleko više nego strip… imam previše obaveza da bih se ozbiljnije oprobao u stripu. Stalno imam neke koncepte koje čuvam za kasnije mada mi više vrede da se ne bih previše udaljio od tog načina razmišljanja. Ako povremeno ne izađem iz jedne forme počinjem da se ponavljam, a to je ozbiljna boljka u našem poslu. Iskreno, nikada nisam završio ni jedan rad koji je duži od četiri table.

Spomenuo si da ti je pomoglo druženje sa ljudima iz škole stripa i ilustracija „Đorđe Lobačev“.

I danas rado svraćam da se družimo, njihovi saveti su mi dragoceni. Retka vrsta umetnika koja stvaralaštvo ne doživljava kao vrstu takmičenja. Nažalost, osam sati dnevno, šest puta nedeljno me vrlo ograničava na “035 područje”. Retke prilike koristim maksimalno, da su ljudi već navikli da me vide sa obimnom fasciklom prepunom crteža i rafalom pitanja. Njihova objektivnost je izuzetna, po nekada mi stvarno mnogo nedostaju.

Da li ti moderne tehnologije i Internet pomažu ili odmažu?

Jako je korisno pratiti nove trendove… skraćen je put do povratnih informacija, specijalizovani sajtovi su izuzetna mesta koja bi nam, u suprotnom, ostala nedostupna. Internet je alat kao i svaki drugi i treba ga koristiti na sve raspoložive načine. Činjenica je da se način današnjeg života istumbao naglavačke u poredjenju sa nekim prošlim vremenima, to ne znači da je sada sve lošije ili bolje… samo je drugačije. Treba naučiti kako se pliva u tako brzim vodama i to je sve. Bez interneta nikada ne bih upoznao neke fantastične ljude, a druge bih izgubio zbog nedostatka komunikacije. Današnje doba je jako zahvalno.

Bavio si se i pirografijom. Koliko je ova tehnika inspirativna?

Pirografija je poslužila kao poslednja slamka, kada sam sebe počeo da gubim u smislu stvaralaštva. U to vreme sam radio u stolarskoj radionici i nije ni čudo da sam se oprobao u toj tehnici. Pre svega je bilo teško doći do alata, da nije bilo jedne predivne osobe da mi pirograf donese čak iz Belgije, najverovatnije da bih do danas samo sanjario o tome. Meni lično to više ne odgovara, jer strahovito puno vremena treba za to.  Verovatno bih drugačije razmišljao da sam svoje radove prodavao. Novac je okov modernog robovlasništva.

Reci nam nešto više o fanzinu S. N. Č. P.

Fanzini su neverovatan vid komunikacije. Oni su preteča sajtova/blogova/vlogova i svega što danas postoji on-line. Treba ponekad  reći šta misliš… na ovaj ili na onaj način. Tada je grupa entuzijasta prilično redovno organizovala garažne svirke, a mi smo koristili prostor da širimo priču. Sve u svemu, kroz deset brojeva fanzina se promuvalo tridesetak autora. Objedinili smo amatersku fotografiju, poeziju, prozu, strip, crtanje pa čak i slikanje… pričamo još ponekad o tome. Lepo je čuti da ih ljudi i danas čuvaju… listaju. Što se mog pisanja tiče, aktivan sam u klubu “Tračak”, mada moje priče nisu odabirane, nagrađivane, nisu ulazile ni u kakve zbirke, valjda jer nisu ni pisane sa tom namerom. Možda S.N.Č.P. i nije mrtav… samo spava.

Neostvareni dečački san.

Neostvareni dečački san… ima ih puno i to su putovanja, uglavnom. Burning Man festival, na primer. A sa sportske strane sam prilično dobro prošao – parkour, padobranstvo, skijanje… Još uvek trčim za loptom sa još deset zamlaćenih, verovatno je i tome blizu kraj, ali me sa malih terena neće skoro skloniti.

Kakvi su tvoji dalji planovi?

Planova ima dosta.  Najnovija vest je da me je izdala Resavska biblioteka. Uradio sam bojanku za decu na temu dinosaurusa, koja  je tako lepo prihvaćeno da smo se odlučili za ediciju. Fenomenalna Valentina, prijateljica iz književnog kluba, pisala je stihove, što daje neku sasvim drugu dimenziju mojim ilustracijama. Završeni su crteži za nastavak, biramo stihove i za par nedelja će biti gotovi “Dinosaurusi u sportu”. Planiramo još nekoliko nastavaka… mada, otom-potom. Ne žurimo sa tim. Meni je važno da postoji dubina u odnosu sa publikom, da postoji komunikacija i oni uvek dobiju nešto više od onoga što su platili. Tako je bilo i sa fanzinom, zašto bih to menjao.

Takođe se raspreda priča o organizovanju Drink’N’Draw večerima, ili jednom dogadjaju koji bi bio deo neka veće manifestacije. Nismo toliko određeni. Ideja je suviše dobra da bi se tek tako napustila zbog nekih sitnica.

Najveći pomak u radu je počeo od jednog divnog rođendanskog poklona, kada sam dobio grafičku tablu. Ne mogu da krijem ogromnu zahvalnost ljudima koji mi na taj način pružaju podršku… najveća sreća mog života su ljudi koji me okružuju. Od tada su se mnoga vrata otvorila, moj odnos prema radu se promenio… naravno da će tek uslediti ono najbolje od mene, pa se vidimo.

Zašto si ti crna ovca?

Ja sam crna ovca jer bele ovce bleje.

Tijana Banović

Fotografije: Vladan Jovanović