VIBER BEZ OGRANIČENJA

9. јула 2019.

Za sve u životu postoji prvi put. Pa tako i za psihoterapiju. Obično odem jednom u dve nedelje. Malos am se sredio. Barem ja tako mislim. I ona, psihoterapeutkinja. Dve nedelje su taman period. Ni previše kratko da sam napraviš korak napred, nešto dobro, neki pomak, ni previše dugo da sjebeš sve ono na čemu ste radili i pričali i pojaviš se sa ranama od žileta na ruci.
Kada sam prvi put dolazio, u glavi mi je bila slika iz serija i filmova. Dođeš, sedneš u čekaonicu, listaš neki časopis, čekaš da trenutni slučaj izađe na sporedna vrata kako bi se zadržala diskrecija. Zatim uđeš u prostoriju za terapiju i zauzmeš mesto još uvek toplo od dupeta prethodnika. Naravno, bilo je potpuno drugačije. U pitanju je bila obična stambena zgrada. Stari deo grada. Pozvoniš na vrata, javiš da si stigao, sedneš na stepenice ispred, i sačekaš da ovaj ili ova pre tebe završi. Njujork i ordinacije sa kožnim garniturama su bile hiljadama kilometara daleko.
Poranio sam. Otvorila mi je i rekla da sačekam, brzo će. Nakon 10-tak minuta kroz vrata je izašao tip odprilike mojih godina.
„Izvinite što sam Vam ušao u termin“ – persirao mi je.
„Ma opušteno, meni ionako nema spasa“ – bio sam u svom elementu.
Pogledao me je uplašeno i otrčao niz stepenice.
„Pa ti nisi normalan!“ – zavapila je psihoterapeutkinja – „Jel znaš koliko dugo radim sa njim! Tek je sad malo počeo da se opušta.“
Seo sam na kauč. Postoji li uopšte spas? Postoji u filmovima kada vojnici helikopterom slete u džunglu, pobiju 45 vijetkongovaca i izvuku taoce koji su do juče plivali u sopstvenom izmetu. Postoji kada ti auto stane na nizbrdici pa imaš još par pokušaja da iznova startuješ krš. A spas duše? Čoveku u stvari samo treba da ga neko sasluša i razume. Bez ubacivanja koski, bez prekida, zvocanja. Iako nije u pravu. Neko da ga uteši kada ga ostavi žena, kada popije otkaz, prokocka pare za školovanje dece, kada mu umre neko blizak.
U zadnje dve nedelje nisam napravio nikakvo sranje. Prepisao sam sam sebi terapiju. Za doručak kafa, vinjak, cigareta, za ručak kuvano, za večeru pivo i seks. I drkanje je seks. Izbacio sam dve aperitvine užine i to je bilo super.
Napolju se natuštilo. Termin mi se bližio kraju a oluja samo što nije počela.
„Slušaj“ – rekla je – „Možeš da ostaneš da sediš ovde ako obećaš da ćeš biti miran. Imam viber terapiju sa nekim tipom iz Nemačke. Ne bih da te izbacim na kišu iako si zaslužio.“
Suzdržavao sam se da ne prsnem u smeh. Viber terapija – ponavljao sam u svojoj glavi – čekaj, jel me zajebavaš, jel to stvarno postoji.
„Važi, nema problema“ – rekao sam i vratio se na kauč.
Telefon joj je zazvonio. Pokazala mi je prstom kao detetu, tiho, i javila se. Ton na slušalici je bio toliko pojačan da sam jasno čuo sve sa druge strane žice. Pokušavao sam na osnovu glasa da zamislim lik tog čoveka. Godine, zube, oči, telo. Bio sam poput nekog voajera. Voajera bez slike, ali sa tonom. Zamišljao sam klasičnog gastarbajtera. Mercedes, majica sa šarenom aplikacijom, pivski stomak, osobu koja papreno plaća kako bi gledala tv kanale sa narodnom muzikom u švabiji, a čeka da dođe ovde kako bi uštedela na popravci zuba. Kada Nemačke prostitutke ne mogu da zadovolje sve tvoje potrebe, okreneš se psihoterapiji. I to viber psihoterapiji. Em je viber besplatan, em je psihoterapija ovde jeftinija bar 10 puta. Mrzeo sam ga iako ga nisam poznavao. Plata od sigurno par hiljada evra, autoputevi bez ograničenja brzine, legalne javne kuće, aspirin i čokolade sa pravim kakaom. Autobahn slobode.

U jednom trenutku mu je glas promenio boju. Nanjuše li ljudi strah kao životinje? Predosetio sam da će reći nešto, nešto loše. Kada neko spomene reč bolest takvim tonom, sigurno nije u pitanju obična prehlada ili osip. Još ako je u istoj rečenici i dete, dete koje ne može da viđa, stomak zna da zaigra twist i moravac. U isto vreme. Njegov život više nije bio Autobahn slobode u mojim ušima. Bio je kao tetris. Figure u obliku kockica su bile problemi, a on nije gledao u mali ekran pored kako bi video koja je sledeća figura. Gledao je samo kako da se reši trenutne. Trenutnog problema. Nije bilo dobro, nimalo dobro. Mrzeo sam sebe.
Ustao sam i pošao ka vratima. Pokazao sam rukom da idem. Odgovorila je rukom da sam lud i da napolju još uvek pljušti i seva. Krenuo sam nizbrdo. Bez kišobrana. Nebo je bilo veliki luna park, a ja sam želeo da preostale žetone iskoristim za par dobrih vožnji. Bez ograničenja brzine…

 

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija:  Wilhelm Gunkel @ Unsplash