18 jul Uroš Tomić: „Onaj ko se ne bori sam sa sobom u procesu pisanja, i ko nema izraženu samokritičnost pre svake druge kritike nikada neće biti dobar pisac“  

U zavisnosti od vremena i raspoloženja Uroš Tomić razmišlja, govori i piše na srpskom ili engleskom jeziku.  Predavač je savremene anglofone književnosti i popularne kulture. I doktor kriminalističkog romana. I glumac. I književni kritičar kojem dlaka nikada nije ni bila na jeziku. I muzičar. I prevodilac. I pisac. Svoj prvi roman The Birdman Cycle (ugodno napet, čita se u isprekidanom dahu) napisao je na engleskom i objavio pod pseudonimom.

Ko su apsolutni bilingvali, na kom jeziku razmišljaju i kako si ti to postao jedan od njih?

To su neobični ljudi koji sa podjednakom veštinom, umećem, tečnošću i prirodnošću koriste dva jezika. Ovakva pojava je dosta retka, jer je bilingvalizam najčešće takozvani, parcijalni – jedan jezik u nekim tačkama nadjača drugi. Ja nisam baš sasvim siguran da sam „jedan od njih“, mada stručnjaci tako misle, a kako sam to postao ne znaju da objasne ni najbolji psiholozi, pa je možda bolje da ni ja ne pokušavam. Čudna priča. A razmišljamo (i sanjamo) na oba jezika, često izmešano.

Predavao si književnost i popularnu kulturu na nekoliko univerziteta u Americi i Velikoj Britaniji. Kakva su tvoja iskustva u smislu slobode u odabiru tema za seminare, posvećenosti studenata, i uopšte vrednovanju naučenog?

Dosta raznovrsna. U načelu, tip znanja koji se očekuje od studenata na zapadu je suštinski drugačiji od onog koje se još uvek ceni u Srbiji. Po pravilu kurs mora da bude osmišljen tako da osposobi studenta da kritički razmišlja o nekom potencijalnom fenomenu, ili o nekoj budućoj knjizi, a ne da ih nužno već poznaje. Dakle, studenti se uče veštinama kritičkog promišljanja na primerima književnih ili nekih drugih dela, da bi ta znanja posle primenjivali na drugim stvarima. Teme koje birate treba da budu smislene i pažljivo skrojene, ali i što intrigantnije – inače vaš kurs neće privući studente, a onda neće biti ni kursa. Opšta obrazovanost studenata nije na zavidnom nivou, ali to i nije kriterijum koji na zapadu puno znači; zato morate postupno sa njima da radite, ali vrlo su voljni da napreduju jer su svesni važnosti posedovanja takvih kvaliteta. I, naravno, nisu toliko opsednuti teorijom koja je u Srbiji početak i kraj svega, uz minimalno praktične primene.

Da li ti bavljenje glumom pomaže da budeš zanimljiviji profesor?

Mislim da su i profesura i gluma potekle iz istog izvora: iz potrebe za pažnjom i za pokazivanjem, uz dodatni impuls žudnje da naučite drugog nečemu što znate. Predavaonica jeste pozorišna scena, i obrnuto, samo je pitanje kako se šta, kada i gde prelije i koji impuls postane u nekom periodu jači.

Doktorirao si na temi britanskog kriminalističkog romana. Odakle interesovanje za ovaj žanr? Misliš li da je zanemaren u stručnim krugovima onoliko koliko je popularan kod publike? Ima li mesta za subverzivnost u njemu?

Taj žanr me je nekako organski interesovao od kad znam za sebe. Zanima me u njemu potreba da se stvori svet koji uprkos svemu vraća red u haos. Želeo sam da ga proučim iznutra, da ga rastavim na delove i da vidim da li umem ponovo da sve postavim na svoje mesto, a da pritom i razumem zašto se baš tu nalazi. Na zapadu kriminalistički žanr nije kritički zapostavljen, štaviše, vrlo je živ akademski razgovor o njemu, a žanr generalno je, rekao bih, idealno mesto za subverzivnost svake vrste. Samo popularne stvari mogu zaista biti i subverzivne.

Ko ti je omiljeni inspektor/ka?

Nemam omiljenog, više mi se dopadaju kriminalistički romani koji ne koriste lik detektiva, bar ne serijskog. A simpatije gajim uglavnom prema klasicima: Megreu, Poarou, Rebusu, Veksfordu. Nisam ljubitelj Nordijaca.

Kakva je situacija sa kriminalističkim žanrom kod nas?

Kod nas zapravo tog žanra i nema, pa nema ni kritike koja bi se njima ozbiljnije bavila. Ima naših pisaca koji se pretvaraju da pišu „krimiće“, ali to skoro ništa ne valja, čast izuzecima. Teško je razviti valjani kriminalistički žanr na prostoru gde se skoro nikada nije prevodila ni pisala dobra kriminalistička književnost. Mnogi ljudi koji pišu takve romane pišu loše, u svakom smislu, i onda predstavnici žanra postaju neke knjige koje ne valjaju. No, ni publika uglavnom ne zna za bolje, pa se to izbalansira. Ona dva, tri autentična kriminalistička romana uglavnom kao takvi nisu ni prepoznati – to je neka naopaka subverzivnost.

Kako se na svet zločina nadovezala gotika američkog juga o kojoj si u junu držao predavanja?

To je sve sa zločinom nerazdvojivo isprepletano: i jug i vlažna toplota, i španska mahovina, i plantaže, i incest i ludilo, i alkoholizam i blud i vudu. Tu se zločin i rodio, kroz ropstvo i linčovanja, i ispoljio kroz bluz i džez i folk. Prirodno se onda tu nastanila i gotika, bitno drugačija od one kišne, ponoćne britanske, groteskna, društveno kritična.

Opiši nam Džojs Kerol Outs u tri reči i dve prostoproširene rečenice?

 1) skribomanija; 2) genijalnost; 3)  lukavost;

 „Jedna od retko shvaćenih odgovornosti umetnika je biti svedokom – u skoro religijskom smislu – određenih stvari… iskustva patnje, i poniženja bilo kakve vrste proganjanja.“ (prva prostoproširena rečenica). Ovaj citat sasvim dovoljno opisuje Džojs Kerol Outs (druga prostoproširena rečenica).

Kuda bi književna sudbina odvela Patrišu Hajsmit da iz hotelske sobe nije videla mladića koji prelazi trg i ovekovečila ga u liku gospodina Riplija? 

Ne smem ni da pomislim. Srela bi se ona sa njim kad tad, Ripli je neuništiv, uvek je i postojao, ona mu je samo dala tu razdrljenu košulju, i to prvo leto u Italiji.

Koliko popularna kultura može da nas oplemeni?

Onoliko koliko omogućimo bilo čemu da nas oplemeni. Uz otvoren odnos prema svakom obliku kulture i svim njenim fenomenima, uključujući i one koje sagledavamo kao negativne, pa onda i uz kritički stav prema sebi kao konzumentima i prema kulturi kao ponudi. Treba nastojati da se prestane sa mistifikacijom kulture s jedne, i sa satanizovanjem supkulturnih pojava s druge strane, i onda je mnogo lakše sagledati šta nam, kako i koliko koristi i kako nas oblikuje.

Kako se izboriti da nam loši književni prevodi ne unište pismenost?

Pre svega treba ispraviti odnos prema srpskom jeziku na fakultetima gde se obrazuju budući nastavnici srpskog. Potom popraviti načine na koje podučavamo ljude da predaju književnost, i sprovesti temeljnu reformu izbora lektire. Onda se pobrinuti da su najčitanije knjige i pisci dostupni na dobrom srpskom jeziku, i u korektnom prevodu. Tek onda možemo da brinemo o lošim prevodima i da zahtevamo sistemske promene na tom polju. Ovako nemamo skoro nikakvu zaleđinu. Što, naravno, ne znači da nećemo nastaviti da pokušavamo.

Da li se dok pišeš boriš sa unutrašnjim književnim kritičarem i ko češće pobedi?

Onaj ko se ne bori sam sa sobom u procesu pisanja, i ko nema izraženu samokritičnost pre svake druge kritike nikada neće biti dobar pisac. Zapravo, nikada neće biti pisac, tačka. Samo može da piše. Kada sam bio dosta mlađi uglavnom me je pobeđivao taj unutrašnji kritičar i tada sam to shvatao kao paralisanost ali sam s vremenom uvideo da je to bila odlična kontrola impulsa da se u javnost izađe sa nečim što nije zrelo. Sada uglavnom pobedim ja, ali tek onda kada kritičar iscrpi sve svoje, vešte i uglavnom dobro uvremenjene argumente za i protiv.

Baviš se i muzikom?

Sada mnogo manje, i manje ozbiljno nego ranije. Nešto je moralo da otpadne. Ali uvek sam raspoložen za eksperimente. Javite se.

Zašto si ti crna ovca?

Ma, ja sam samo ovca. Možda prljavo-sivkasta, pomalo ofucana, ali borbena.

Razgovarao: Aleksandar Petrović

Fotografije: Danilo Mijatović