19 nov Ulice koje ne umemo da pređemo

Tog jutra je Milan napisao status: Sreo sam ženu o čijoj bih zadnjici vredelo napisati esej, ili bar sočnu kafansku pesmu.

Tog jutra mi je moja Tufna preporučila film. Glavnom liku kreću da se dešavaju velike stvari, samo zato što je odlučio da pređe ulicu i da zapali cigaretu jednoj dami.

Tog popodneva sam bila u jednoj prostoriji. Industrijski dizajn, četiri ogromna prozora i šezdesetak žena koje pričaju svoje priče. Zaintrigirale su me reči jedne – Kad pomislim kako NISAM DOVOLJNO, odmah počenem da razmišljam o žiru, jer i žir ima sav poetncijal da postane hrast.

Te večeri mi je moj Okej prijatelj rekao da su mi super te nove lokne i šminka, ali da to njemu nisam ja. Ja sam njemu, kad sam bez šminke i sa punđom. Dok smo špartali Dorćolom, ugledala sam grafit: “Što tako? Što ti?”  Pomislila sam kako se još jedna tužna ljubavna priča obesila o zid.

Te večeri sam uspela da sretnem i svoju Simpatiju. Onako šmekerski me je pitao što se ne javljam i gde sam nestala. Malo smo ćaskali o međuljudskim odnosima, kao da se u njih naročito razumemo. Pomislila sam kako moja Simpatija ne ume čak ni da mi bude simpatija. Da se nisam srela sa njim. Da sam se samo susrela sa nekim ko beži od nekog trećeg.

Te noći sam odškrinula prozor i samo sam udisala ovaj prolećni vazduh koji je zalutao u novembarski dan.

Mislila sam na sve te neispisane kafanske pesme i eseje, na ulice koje nismo umeli samo da pređemo.

Mislila sam na “dovoljno” i na šuštanje hrasta.

Mislila sam na taj dan i na sve ljude koje sam isplanirala da sretnem.

Zaključila sam da život baš zabole za moje planove. On je jednostavno tu i prolazi sa mojim koracima. Dok koračam, treba da se potrudim da razumem ko sam tu ja, da li smem ono što hoću i kojim delovima grada me ne boli, kad pređem na drugu stranu ulice… Bez lokni i šminke.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Tijana Banović