30 jan U raskoraku

Rođena sam na Dorćolu, u Skender-begovoj, broj osam, zgrada pored Džeja. Dok još nije snimio spot za “Kraljicu” na Bajlonijevoj pijaci i lansirao se u domaću turbo-folk orbitu, Džej se motao po donjem Dorćolu sa sumnjivom ekipom i mom ćaletu večito bi nudio kožne jakne iz Italije kad ga sretne. “Komšija ako ti treba, imam kožne jakne znaš kakve su!” Moj tata bi samo odmahnuo rukom i rekao: “Hvala vam. Ne treba.” Nama deci je uvek davao neke žvake, bombone i “važne životne lekcije”, insistirajući redovno da je škola važna. Posle, kad je postao poznat, pobegao je glavom bez obzira iz broja šest.

Kao dete, stalno sam se igrala u ulici sa komšijskom decom iz dvorišta preko puta moje zgrade. Kola su prolazila jednom u sto godina, pa smo fudbal pikali nasred ulice, kao i šugice, ledenog čike, između dve vatre, neka bije neka bije, jelečkinje barjačkinje, vozili bickle, igrali lastiš, i tako u nedogled. Ako odes u parkić, malo dalje od ulice, baba nije mogla da te cimne na mobilni, nego bi te prvo dozivala iz petnih žila na prozoru, a posle bi sišla da te traži, obično noseći oklagiju, varjaču ili usput iščupan prut. Tu nijedan izgovor nije pomagao. “Ja sam ti lepo viknula da idem u parkić.” “Ma polazi kući. Znaš kad ćeš sad da ideš napolje,” pretila bi mi baba kad tako nestanem i skratim život njoj i dedi, samo zato što me mrzi da se penjem na četvrti sprat peške, nego vičem i mislim da su me svi čuli.

Moj komšiluk bio je prilično siromašan i pola romski, ali moji roditelji, iako vrlo obrazovani i važni, nikada mi nisu branili da se družim sa decom, niti su me učili da treba da biram društvo. Baba je pokušavala da mi to utuvi u glavu, ali rešenost mojih roditelja da me vaspitavaju u otvorenom duhu i bez malograđanskih fazona, nadvladala je babine zastarele društvene principe. Ploča se nije okrenula ni kada sam od komšiluka zaradila vaške. Ni oko čega se nije padalo u nesvest kod nas. Deda je odmah ispričao kako u njegovo vreme kad dobiješ vaške odmah te šišaju na ćelavo, pa se ti češi. “Ali sve to prođe, sine. Pa ja sam sa streljanja pobeg’o, a vaške sam im’o kol’ko ‘oćeš puta, pa šta mi fali”, tešio bi me moj đeđica, čiji je osmeh otkrivao upadljivi zlatan zub, za šta je on kapirao da je poslednja pariska moda.

Do škole smo išli svi zajedno, peške i uglavnom bez pratnje. Niko se nije plašio da nas pusti same do prodavnice. Dobro, možda i jesu, ali su znali da je zdravo da nas odmalena ostamostaljuju. Ceo komšiluk je pazio na nas decu, a i mi smo pazili jedni na druge. Znali smo koga treba da se klonimo, a i ti koji su navodno bili opasni, su bili mala deca za ovo što se danas izrodilo, i kod nas, i svuda. Tada se deca jednostavno nisu dirala, i tačka. Uostalom, nismo se mi ničega ni plašili. Naši roditelji su nam verovali na reč, što nam je bio motiv da budemo hrabri i savesni. Poštovali smo dogovore i ispunjavali obećanja. Učili smo se odgovornosti prema sebi i drugima. Niko nije morao to da nam objašnjava ili nameće. Postajali smo ljudi neprimetno i tiho, zajedničkim snagama i naporima naših roditelja, a i te kako smo se nauživali u koliko-toliko bezbrižnom detinjstvu.

Visili smo na Kališu i u školskom dvorištu. Znali smo sve ulice napamet i razne štekove za poveravanje, prve poljupce, i prve popušene cigarete. Dorćol je bio naše veliko igralište, naš dom, naše sigurno mesto, a danas je glavno mesto sastajanja vikendom, ili za praznike, jer su neki od nas otišli u druge krajeve grada, a neki u druge krajeve sveta za svojim karijerama, ljubavima, ili prosto u potrazi za srećom i boljim životom, tamo negde. Srećom, mnogi ne previše daleko, ali ipak dovoljno da se ne vidimo dugo. Predugo. U svemu tome nešto se i izgubi, ali se mi borimo da tako ne bude i na to sam baš ponosna.

Slike iz detinjstva prolaze mi kroz glavu dok slušam kako Toma priča o Kanadi i o tome kako su sad tamo sve super prilike za posao, sređen život, dobre pare i kako je sad vreme da se ide ili ostaje. Po njegovom mišljenju, biće sve teže da se prelomi, a bolje neće biti. Pošto je već proveo u Australiji neko vreme, priznaje da sve to dobiješ na uštrb društvenog života i nekog duha sa kojim smo srasli ovde u ovom šupku od zemlje, u ovom gradu za koji nam srce bije, bez obzira na sve. Racionalno gledano, to je potpuni apsurd, ali mi smo i sa tim kontradiktornostima toliko srasli da nas u isto vreme privlače i odbijaju, baš do bola.

A valjda je negde i normalno da ti bude teško da odlučiš da odeš od svoje kuće. Ja sam se i kao mala selila daleko, ali sada mi je mnogo teže, čini mi se. Nije da se plašim inostranstva ni izazova, niti posla i rada, ali se plašim da ću silom prilika igrati neke druge uloge van onoga što sam, i da u tome neću biti srećna. A, sa druge strane, možda na kraju svi odu, pa ostanem ovde sama da lutam ulicama naših uspomena i da čekam da neko dođe da se ispričamo.

Znam da je sve ovo teško sranje, ali moram da priznam da ipak više volim svoje sranje, nego bilo čije. Svesna sam da je pametnije otići, ali se tako ne osećam. Ne znam da li ću ikad stvarno poželeti da zatvorim poglavlje i nesređen, ali za mene emotivno smislen život, zamenim sređenim za koji ne znam na koji način i čime bi bio ispunjen. I kako uopšte sređen život, može da mi zameni sve drugo što ne samo da je deo mog života, nego mog bića?

Pa lepo, kao našem hrabrom drugu Tomi. Uputiš se tako negde sam, pa budeš odsutan nekoliko godina, pre nego što opet stekneš mogućnost da vidiš ikoga ko ti znači i nedostaje. Nakon nekog vremena, navikneš se na sve ideje i scenarije i slediš korake i prelaziš prepreke koje iskrsavaju na tvom putu, pa gde završiš.

Nema se vremena ni mesta za sentimentalnost. To su sve slabosti koje nas sputavaju. Koga je briga kako se osećamo. Teraj dalje. Uostalom, niko nam nigde ne garantuje srećan život, već samo bolji, sa više mogućnosti.

Najviše me plaši, ako odemo, kako ćemo svojoj deci da približimo taj naš beogradski mikrosvet i osećanja i uspomene sa kojima oni jednostavno tamo negde u nekom Montrealu ili Vankuveru neće moći da se srode. Neće ih to ni zanimati. U trenutku me preplavi neverovatan strah da u tom slučaju sa svojom decom neću moći da se povežem kao moji roditelji sa mnom, jer će nam malo toga biti zajedničko. Uvek će ostati neki deo mene koji će njima biti stran, a to mi je unapred žao, iako su priče o odlasku za sada samo priče. Teši me još jedino što dorćolski duh svuda putuje sa mnom. Neophodan mi je za samoočuvanje.

Autorka: Maša Lopičić

Fotografija: welovead.com