U potrazi

Kako da se zauvek oslobodim te opsesije? Tog jutra sam jednostavno sela u auto i krenula.
Setila sam se igre koju smo igrali kao deca: ko prvi ugleda more, dobiće sladoled. Tog jutra
sam napravila jednu opkladu sama sa sobom: ako ne ugledam more dok nebo bude još
plavo, baciću sve u zaborav. A ako stignem dok je još dan i ugledam liniju plavog horizonta,
moraću sve da priznam. U ruci mi je bio beli telefon, a u džepu onaj drugi, crni.
Sve je počelo jednog tmurnog popodneva, dok su mi teški, crni oblaci držali glavu kao pod
stegom.


Šta mi je uopšte palo na pamet da mu to kažem? Zar sam mogla da očekujem ikakvu
reakciju? “Budala!”, progunđala sam za sebe. Kako me je samo izluđivao sa svojim čeličnim
pogledom, oskudnim dodirima i šturim rečima! I ne samo što sam ostavila zbirku najlepših
ljubavnih pesama na njegovim stolu, nego sam nastavila sa glupostima i kasnije tog dana. U
besu i očaju, iskoristila sam momenat svoje ludosti i njegove nepažnje, i uzela njegov crni
telefon sa stola i brzo ubacila u svoj džep. Naravno da nije ni posumnjao na mene. I naravno
da sam isključila GPS, internet i sve te aplikacije za praćenje.


Tog tmurnog popodneva kasnije, dok sam sedela pored tople peći u svojoj kuhinji, plamen
vatre je počeo da otapa tog ledenog čoveka kog sam gledala skoro svaki dan dobrih godinu
dana unazad. Ne znam šta sam očekivala da ću naći, ali je to bio jedini način da zavirim
unutra. Prepustila sam se toj ludosti, jer nije bilo nazad. A onda sam se zgranula. Od kratkih
beleški, preko fotografija u galeriji slika, do omiljenih pesama u plej listi. Boje vatre su me
sve više obuzimale. Plamičci su poigravali, bacali varnice i razlivali moje srce, pretakajući
plameno crvene zapise iz moje duše na papir. Jesam li ja svo vreme bila zaljubljena,
pomislih.

-Nemoguće! – otrglo mi se naglas.


Potpuno nespremna, ostala sam glupa i zatečena. Možda mi je zato trebala plava, pomislih,
da me smiri i rashladi moju pobuđenu dušu. Pustila sam vatru u kuhinjskoj peći da se sama
stiša do utuljenog sivila, a meni je, ne znam ni ja zašto, pred očima svo vreme bila ona linija
u kojoj se sustiču nebo i more.


Čim sam ugledala veliko plavetnilo, izašla sam iz automobila na jednom parkingu i pustila da
me udari slani miris mora. Bacilo me i otreznilo u isto vreme. Šuškanje crvene prašine pod
mojim nogama je bio jedini zvuk u tišini zelene borove šume. Veliko plavetnilo pred mojim
očima je bilo nečujno i spokojno, pa sam mogla jasno da čujem svoje glasove.
Onda sam ubacila karticu u crni telefon. Pojavio se signal i postala sam dostupna.


Autorka: Senka Dobrić

Fotografija: weheartit.com

Nema komentara

Ostavi komentar