19 apr U aprilu

–        Hej, to si ti?

–        Eee, – ona ga pogleda čudno – pa da, što?

–        Ne bih te prepoznao, promenila si se. Dobro si?

–        Da, zašto?

–        Mmm, šta znam, govorila si da je tvoj život čudnom zvezdom isklesan, zar ne?

–        Da, ništa se nije promenilo, i dalje to govorim.

–        Hm, moram priznati – zastao je malo, nasmešio se – u kakvom god životnom vrtlogu bila, lepša si nego ikad.

Prolazila je pored kolone u kojoj je svako imao nešto. Činilo joj se da su svi nekuda imali otići, ali ona ne. Po njenom mišljenju su  svi  hodali držeći u rukama svet, jedino ona nije imala šta zadržati. Saplitala se… Posmatrali su je, verovatno mislili da je srećna, divili joj se, zavidili na lepom detetu, porodici, na dobrom stilu, širokom osmehu. To je istina, ponekad je i sama verovala u to, ali ljudi su više verovali njenim cipelama nego njoj, više tom širokom osmehu nego dubini u njenim očima.

–        Hej… kuda ideš? Ja ću levo. – izgovorio je sa stavom po kome ga je mogla izdvojiti iz mase sličnih muškaraca.

–        Pa ne znam… ‘ajd i ja ću levo. Tamo je i jedna radnja, taman da mi ispričas šta ima novo.

–        Super. Raduje me to. – posmatrao ju je sa divljenjem. Sve na njoj odisalo je ležernošću i nekom jednostavnom lepotom. Voleo je to lice.

–        I, zašto ne pričaš nešto? – upitao je nakon kratkog ustezanja.

–        Ne znam, reči nekad kao da pokvare sve. – bila je kratka.

–        E, slušaj, hoćeš li da odemo na kafu? Evo tu u blizini je kafić u koji često svraćam. – opet taj stav i rešenost sa onom njegovom dozom saosećajnosti.

–        Šta ako mi bude teže? – prošaputala je.

–        Teže? – nije mu bilo jasno.

–        Pa ako ti ne uspem sve i reći, zašto započinjati onda? – zastala je – Bolje je ovako, na daljinu i onda svako svojoj kući.

–        Ljutiš me! –bio je tvrdoglav – Ne pitaj se, razumeću ja i ono što ne uspeš reći, kao i ranije, sećaš se?

Krenuo je da je dodirne za rame.

–        Želim samo da budeš tu. – izgovorio je i izgledalo je kao da mu se čitav svet mogao videti u očima.

–        Ali zašto? Vidiš da je sve drugačije sad kod mene, nema ničeg specijalnog,  ličim na sve druge žene sa decom i svakodnevnim brigama. Ti si uspešan, imaš svega… ja sam ista kao i juče, ništa nisam uradila, nema na vidiku ni K od one moje karijere…

–        Ee, ponovo me ljutiš! Pusti sad karijeru i tvoje želje, vreme će sve srediti. Sada želim samo tvoje prisustvo, to je jedino u šta verujem. Osećaj dok si tu ne mogu uporediti ni sa čim. Nema cenu. Ni moj novac, ni automobile, to je sve ništa. Menjao bih sve to za nekog poput tebe. – zastao je za trentak, a zatim drhtavim glasom dodao – Razumeš li sada?

Zamalo što nije kreneo da je podigne i pronosa tako kroz čitav grad, pa nek se čude svi i pitaju šta je sa njim. Bio je oduševljen što ju je sreo posle toliko vremena.

–        He, čuj njega? Hajdemo onda, nemam puno vremena, gde je, kažes, taj kafić? – činilo se da joj je iznenada zaigrala neka sasvim čudna i drugačija iskra na licu.

Bio je april…

Autorka: Brankica Vračaričić Mucibabić

Fotografije: favim.com