Tijana Đuričić – OPERSKA DIVA

 

Tijana Đuričić, soprano, rođena je u Beogradu. Član je Nacionalnog teatra i UMUS-a (Udruženje muzičkih umetnika Srbije). Dobitnik je prestižnih priznanja. Osobito nam je zadovoljstvo što imamo priliku da razgovaramo sa ovom operskom divom, koja je stekla svetsku slavu.

 

Tijana, u svojoj karijeri imate preko 150 nastupa, ostvarenih u zemlji i u inostranstvu. Možete li nam predočiti osobenosti po kojima se razlikuje svet klasične muzike u Evropi i kod nas? Prevashodno mislim na interesovanje publike i realizaciju muzičkog komada.  

 

Draga Milena, meni je svet muzike jedna bezgraničnost u ispitivanju i življenju duha sveta – zato mi se čini da i žanrovske i geografske smernice spadaju u prizemniju i isključivo društveno interesantnu sferu. Ipak, volela bih da podelim zapažanje da, uprkos tradicijma, mogućnostima, raznovrsnosti i „položaju” klasične muzike u različitim delovima Evrope, postoje brojne raznolikosti. Izvesno je da je najveća razlika u upravo spomenutom „položaju” klasične muzike, te u tretmanu umetnika i doživljaju slušalaca/gledalaca – početkom XXI veka klasična muzika je širom Evrope postala jedan masovni standard srednje klase, koji je kod nas ponešto drugačiji. Samim tim, mogućnosti kreiranja i izvođenja muzičkog dela bivaju podržane ili ne (Uz malo finansija, dobrih saradnika, znanja, čežnje publike i masovnih medija – sve je neuporedivo lakše!). No, kada govorimo o muzičkim finesama, čini mi se da je za mene najzanimljivije i najuzbudljivije iskustvo slušanja prilikom nastupanja pred ljudima različitih kultura. Iako je svako biće jedan kompleksan svet za sebe, posebno je zanimljiv način na koji sami sebe čujete kada vas sluša publika iz Azije, Amerike ili Evrope. Nasuprot globalizaciji, čini se da se arhetipsko i kulturno nasleđe najjasnije oslikava upravo u ovom procesu poimanja.

 

Tijana Đuričić – OPERSKA DIVA

 

Završili ste Muzičku akademiju u Beogradu, ali i Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu. Navedene činjenice govore u prilog Vašem permanentnom profesionalnom usavršavanju u više srodnih oblasti. Koliko Vam je znanje stečeno iz sfera koje nisu strogo povezane s muzikom pomoglo, u praktičnom smislu, prilikom spremanja komada za izvođenje? 

 

Hm, prvi deo ovog pitanja zahteva malo složeniji odgovor. Naime, moja najveća ljubav su pevanje i scena, te sam bila neizmerno zahvalna prof. Kitanovskom na požrtvovanom radu tokom prvih godina školovanja na FMU-u u Beogradu. No, desilo se da finalnu godinu muzičkog obrazovanja provedem u klasi prof. Bakočević, koja je tada radila na FILUM-u, tako da sam zapravo učila pevanje u ovim dvema institucijama. Znatiželja i razum su me pre toga nagnali na studije novinarstva i menadžmenta u kulturi i umetnosti, tako da sam, kao svako „dobro dete”, završila i ova dva fakulteta. Time sam sebi otvorila brojna vrata životnog iskustva, kako u vezi sa znanjem iz oblasti organizacije umetničkih događaja tako i u vezi sa podrobnijim poznavanjem medija.

Neretko su operski pevači ljudi sa još po jednom profesijom ili pasijom, jer je neophodno živeti i van začaranog sveta magije pozorišta, te su alternativna znanja uvek dobrodošla u trenucima scenskog mirovanja.

Čvrsto verujem da nas svako znanje, iskustvo, utisak, radost i patnja određuju i menjaju, a time iznova oblikuju naše telo (u ovom slučaju muzički instrument), um i duh. Pored poznavanja muzičkih veština, glume, jezika, istroije, raznih scenskih disciplina, i najmanji životni sinhroniciteti utiču na čitanje, učenje, pripremanje i izvođenje i formalno najkraće pesme. Prava je radost što se punoća života oslikava u svakom tonu!

Kao nekadašnji predavač na  Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, a sadašnji na Akademiji NOVA, na čemu najviše insistirate kada prenosite znanje svojim studentima? Osim talenta i permanentnog rada, šta još smatrate neophodnim za kvalitetno bavljenje muzikom? 

 

Na obe akademije sam radila kao predavač u oblastima medija, teorije umetnosti, predstavljanja i plasmana umetničkog dela, te odnosa s javnošću. Pored podsticanja radoznalosti i upornosti studenata, uvek insistiram na analitičkom razmišljanju i povezivanju svih znanja koja kroz vežbe treba praktično primeniti.

Pevanje je sasvim drugi univerzum u kome je individualan rad od suštinske važnosti – tada, pored toga što učite osobu da otkrije sve svoje potencijale, oslobodi se strahova ili stida, učite je filozofiji života, opstanka i strogoj diciplini svakodnevnog‚ sportskog života pevača. Čini mi se da mnogo ostvareniji umetnici od mene bivaju sposobni i spremni da na pravi način krhke mlade pevače povedu koz zaista dramatične početke karijere.

 

 

Tijana Đuričić – OPERSKA DIVA

 

Igrate Stanku, glavnu ulogu u prvoj srpskoj operi ,,Na uranku” Stanislava Biničkog. Koliko su, pored pevačkih, važni i glumački kvaliteti? Da li je gluma u operskom svetu uvek sekundarni segment ili se nekad njena važnost izjednačava sa glasovnim kvalitetima? 

 

Pevanje, posebno opersko, jedna je krajnje složena i inspirativna profesija koja zahteva izvrsnost u raznim oblastima – kako u vokalnoj tehnici, znanjima u vezi sa žanrom, stilom, jezikom, kontekstom, tako i u  scenskom osećaju i glumi. Naime, idealno je i poželjno da jedan operski pevač bude podjednako dobar voklani majstor i glumac. Nekada jedna veština bude značajnija, a nekada druga. Kada se poklope obe u svoj svojoj moći, onda je katarza publike zagarantovana.

Učestvovali ste u projektu ,,Savremena muzika Srbije i Japana” (2011). Imaju li japanska klasična scena i publika neku karakterističnost u odnosu na čitav svet? 

 

Najdirljivije dosadšnje umetničko iskustvo me veže za Japan (pomenuti projekat, ali i projekat ,,Zemaljski krug Srbije’’ iz 2013. godine), tako da ću biti opravdano subjektivna. Meni je Japan doneo potvrdu specifičnog senzibiliteta, podršku u meri i suptilnosti, srdačnost i potpuno novi svet savremene muzike, u kome estetika lepog (kao u „belcanto”-u) nije polazana pretpostavka. Japanska muzika, osim komercijalnog i svetski poznatog „j-pop”-a, te tradicionalnih modela i instrumenata, veoma dugo je stremila zapadnjačkim uticajima, no mislim da je trenutno, zahvaljujući pojedinim savremenim ostvarenjima, prevazišla i sopstvena očekivanja. Japanska publika je neverovatna! Tokom slušanja izvođenja ne emituje nikakvu povratnu reakciju, ali zato plemenito i bez ustručavanja podeli sve utiske burnim aplauzom. Objasnili su mi da je to posledica njihovog obrazovanja, koje ih uči da ne smeju da dekoncentrišu izvođače tokom pevanja/sviranja. A posve je specifično kako i Japanci užuvaju u delima savremenih srpskih kompozitora, poput Ivane Stefanović, Srđana Hofmana, Ane Gnjatović, Ivana Brkljačića i Svetlane Savić.

 

Ostvarili ste operske role u biserima svetske klasične muzike, učestvujete u izvođenju Bizeove „Karmen”, Verdijevog „Otela”, Pučinijevih opera, a već smo pomenuli i operu Stanislava Biničkog. Koliko je cenjena srpska klasična muzika i mogu li se pojedina dela, prema simpatijama publike i mišljenjima stručnjaka, svrstati ravnopravno među gorepomenute klasike svetske baštine? 

 

Širom sveta se čuje za imena i dela naših savremenika Isidore Žebeljan, Ivana Jeftića, Srđana Hofmana, Ivane Stefanović, Ane Gnjatović, Svetlane Maraš i za izvođenja Zorana Todorovića, Željka Lučića, Milene Kitić i mnogih drugih izvanrednih kompozitora i izvođača, ali hajde da „školski” sačekamo makar 50 godina do sličnog suda.

 

Ima li u Srbiji prave operske publike?

 

Naravno da ima! Ona se ponekad krije kod kuće i sluša snimke starih ploča ili moderne muzike koja se izvodi na najboljim svetskim scenama, ali svakako postoji. Pored profesionalaca, aktivnih i manje aktivnih, profesora, studenata, kritičara i ljubitelja pozorišta, tu su i mlade generacije koje, iako još neobrazovane, rado odlaze na operske predstave. Pred njima je dug put obrazovanja, koji neće voditi do neumerenih aplauza nakon svake arije, već do distinkcije kvaliteta, ali divno je što postoje i osećaju žar nekih drugih vremena i veseli ih istraživanje. Pozorišni ljudi i muzičari su opčinjeni scenom i zvukom, tako da neskromno obožavamo da „inficiramo” sve svojom ljubavlju i inspiracijom!

 

 

Tijana Đuričić – OPERSKA DIVA

 

S obzirom na to da i u mjuziklima postoji sinkretizam pevačkih i glumačkih sposobnosti, uz elemente plesa, može li interesovanje za ovaj vid performansa ugroziti posećenost operskih predstava? 

 

Čini se da uvek ima prostora za sve – niti su mediji „ubili” jedni druge tokom istorije, niti su žanrovi u muzici ugrožavali jedni druge – paralelno egzistiraju i ponekada jedan biva popularniji, a ponekada drugi. Mjuzikl je najčešće „pitkiji” od opere, te meni deluje kao dobra priprema za ozbiljnije operske poduhvate.

Prednost savremenog doba je upravo postojanje mogućnosti da se žanrovski ne opredeljujete i da uživate u opštem „crossover”-u. Naravno, za to je potrebno malo slobode duha i snage odolevanja raznim institucionalizovanim pritiscima.

Gde ovdašnja publika može uživati u Vašem glasu? 

 

Nažalost, veoma malo sam nastupala u Srbiji proteklih meseci, ali naredni period i početak sledeće godine obeležiće serija koncerata u Somboru, Zrenjaninu, Lazarevcu, Kragujevcu i Beogradu. Javiću na vreme!

Sa zadovoljstvom ćemo obavestiti svoje čitaoce o tome!

 

Zašto ste Vi „crna ovca”?  

 

Možda ponajviše zbog neprekidne želje za unutrašnjim balansom različitih interesovanja, koji se ogleda u projektima koji tek treba da nastanu, a u obliku su višemedijskog performasa koji čini kombinacija jednostavnosti glasa i pokreta.

Koji su Vaši planovi za budućnost? 

 

Naredne nedelje pevam recital raznovrsnog programa u Parizu sa pijanistkinjom Vesnom Vukotić Holland, a zatim me očekuje rad na savremenom baletu japanskog kompozitora Hidekija Kozakure, u produkciji Sasha Waltz-a u Berlinu u decembru. Kako skoro godinu dana nisam nastupala u Srbiji, verujem da će se u međuvremnu potkrasti po neki koncert za prijatelje u Beogradu.

 

Milena Sretić

No Comments

Post A Comment