22 jan Tata, opraštam ti, ali…

Moju porodicu uništila je jedna žena, i jedan čovek, moj otac. Ja sam dete bez zaštite.

Razumem šta znači sigurnost, ali je nikada nisam osetio. Niti ću, ostaće mi zauvek nedostižna, kao boje za slepca. Sve što imam od tog ideala je ideja, ali ideje ne znaju da teše i da budu sigurne. To može samo porodica.

Ojačao sam u međuvremenu. To znači da sam oprostio sebi što su drugi pogrešili. Ja sam svedočio.

Čovek ne može sve. Ne dozvolite mi da vas lažem. Sve što jedan čovek može jeste da bude maksimalno fin u svojoj nesavršenosti. Ništa više od toga. I to je puno, nedostižno za neke, a nevidljivo za mnoge.

Greške. Kaže jedan čovek, koji inače radi u fabrici, kako oni tamo unapred planiraju koliko će otprilike mašine grešaka napraviti, i još bitnije, kako će postupiti kad do greške dođe. Zašto roditelji nisu kao ti radnici, a deca kao mašine, pa da se unapred vodi računa o njihovoj egzistenciji? Nisu. Danas pričamo o totalno suprotnoj situaciji, jer se upravo od dece traži razumevanje.

Jebite se s razumevanjem. Razumevanje je ništa više nego mogućnost da se celoj situaciji da definisan oblik. Da se svakom liku u priči zna karakter i poznaje narav. Razumevanje ne zna da leči i da kaže prave reči. To umeju samo ljudi.

Ali ljudi, blagosloveni govorom, i dalje ne znaju da pričaju. Ali ljudi, blagosloveni umom, i dalje ne znaju da razmišljaju. Ali ljudi, blagosloveni dušom, i dalje ne znaju da osećaju.

Ja se izvinjavam, nepristojno se ponašam, uvodim vas u priču kao da želim da vas navedem na to da su roditelji krivi za nešto. Ne. Ah, ne. Nisu.

Oni se nisu pitali da li mogu bolje, zar ne, što znači da su radili najbolje što su umeli. Pa zašto bi se sada vodila priča o prošlosti, kome to treba? Ona je davno prošla. Danas, danas nosi pun paket novih problema sa sobom. Kao što Deda Mraz nosi pun džak poklona. Jedina razlika je ta što Deda Mraz ustvari ne postoji. Izvini, Deda.

I rane, one su već napravljene. Postoje odavno. Teže bi nam bilo bez njih. Verujte mi. Znam.

Često zamišljam kako bi bilo da mi moj otac, jednog dana, priđe i kaže… Ispriča priču baš onako kako je ja vidim, sa mnom u glavnoj ulozi. Da mi kaže: Izvini, pogrešio sam! Nisam znao koliko sam grešio!

Vodio sam taj razgovor bezbroj puta u svojoj glavi. Toliko puta sam ga vodio da se osećam kao da sam tu pobedu već zadobio. Zanimljivo je što ta priča uvek ima drugačiji dijalog. Uvek bih mu nešto drugo kazao, a nekad bih ga čak i udario. To znači da sam nezreo.

Da danas imam prilike da popričam sa njim, inače, moj otac je i dalje živ, skoro svakodnevno se čujem sa njim, i da mi on kaže sve to što sam za njegov deo teksta isplanirao, rekao bih mu da mu opraštam.

Međutim, nije ni svestan da svet ne menjaju ljudi čija se imena pamte, već njihovi roditelji, njihovi očevi.

Evo me, smejem se, završili smo razgovor, a poslednje što sam mu rekao je: Tata, je l znaš? Moj sin će promeniti svet.

Autor: Stefan Lalić

Fotografija: weheartit.com