Ponekad sretneš vetar koji ne spava, ponekad budeš mornar nestvarnog mora, večna istina - s one strane dekora potajna mržnja, svet što se obrušava. U zavetrini nađeni drevni svitak, bol ispod sjaja, usamljenost što šiba kada iskrsnu suri predeli limba - glas iz kamena, vest rasuta u sumrak. Sred sivog skvera skrhana duša ...
Noćas je umro, neko tvoj. Na ulici. Među prolaznicima. Tramvajima i noćnim autobusima. Zakoračio kroz život. I tek tako, naprečac, iz njega iskoračio. Noćas je neko tvoj. Mrtvo telo na trotoaru. Još neohlađeno. Praznih pluća. Za dušu olakšano. Noćas je tvoj neko. Jedna nova zvezda u sazvežđu. Ka oblacima, nečujno uzleteo. Noćas je neko tvoj. Ili možda čak ti. Mrtvo telo. Nad kojim vetar i mrak, jedino bdi. Ne čuju...
Zamišljen slušam planinski vjetar Koji nas nosi i spaja nam niti, Po prvi put samog sebe ne pitam Kako ću dalje i što će se zbiti, Nije vrijedno ljubavi, bola To su tek samo prošlosti sjene, Da je bilo pravo i sveto Još bi i danas bilo uz mene, Pomislim često na ona...
Kad fališ, nije to onako, kako bilo ko drugi nedostaje. I duhovno, i mentalno se uranjam u procep, koji si za sobom, u meni ostavio. Pa hodam, sa rupom u grudima. Imam utisak, da je toliko velika, da kroz nju, na ulici, gospodin iza mene, pozdravlja komšiju, koji mu ide u susret. Osećam, kako vetar duva kroz rebra, i suši mi pluća, steže...
Uvek zastanem dok izgovaram tvoje ime, odajem počast ljubavi. Nama. Ponekoj ptici. I onoj tvojoj da ljubav voli slučajnosti. Jedna reč, šapat vetra, oduzima mi ono najlepše od tebe. Da te slušam dok izgovaraš naše ime – postojanost, oduvek. Zato volim snove, tamo postojiš, izvajan od terakote s mirisom kiše, zapisan dodirom koji samo ja prepoznajem. Tamo se...
Ne seci mi krila, ja još mogu da letim. Dalje, nego što sam ikada, dosegla. Lakša od mog tela, ulepljenog tvojim dodirima. Ne veži mi stopala, svojim snažnim rukama. I zglobove mi modre, ne steži šakama. Pusti me, da bosonoga, gazim po srči. Dok mi iz krvi, ne iskrvariš. I obeležiš put, kojim odlazim. I uzastopno se vraćam. Otuđena. U ličnom sukobu, sa neminovnošću, pomirena. Pusti me da...
Kišno je. Jesen miriše na kasni oktobar. I sat je pri kraju kruga. Na ulicama, ništa. Osim onih tamnih, bistrih kišnih bara. Talasa ih vetar, i puni lišćem. Da se bar ono kreće, kad je sve stalo. Retrovizori blješte po ulici. Dugački i oštri. Razlivaju se niz ulicu. Jedine boje su ona crvena, žuta i zelena. Na praznom pešačkom prelazu. Noćas sve...
Ćutim, istinski zadovoljan, ubeđen u pobedu nad samoćom vrtloga čula, osvajanja toplog sjaja njene duše. Osećam kako nestaje oholost beskrajno teškog vremena kroz tren bezazlenog ukusa zrelih usana. Tamnim i varljivim mislima pokušavam da ubijem spokoj površnosti postojanja, uspevam samo ukusom svežih i svetlih jutara. Volim kada me posmatra sveznajućim očima, mami zatvorenim, slatkim umorom, raskošnom...
Nisam glup čovek. Shvatam kompleksne pojmove poput vremena i prostora. Dobra i zla. Umem i lepo da se izrazim kada govorim o tome kako je sve to relativno. Ali kada se nađem pred ženom koja po vetru pusti kosu da joj padne do kukova, zaćutim. Nemam šta pametno za reći. Jer...
Sedimo i ispijamo vodku, ispred nas je pogled celog grada čija svetla izgledaju kao razuzdana horda svitaca. Dim nam polako magli vidik. Dana večeras ne staje sa paljenjem. Uzima jednu za drugom, ne osećam više njen parfem, već samo ukus mente koja nas guši. Proklete...