Ono najlepše od tebe

Uvek zastanem dok izgovaram tvoje ime,
odajem počast ljubavi.
Nama.
Ponekoj ptici.
I onoj tvojoj da ljubav voli slučajnosti.

Jedna reč,
šapat vetra,
oduzima mi ono najlepše od tebe.
Da te slušam dok izgovaraš naše ime – postojanost, oduvek.

Zato volim snove,
tamo postojiš,
izvajan od terakote s mirisom kiše,
zapisan dodirom koji samo ja prepoznajem.
Tamo se ne plašim samoće
koja nas je obgrlila snažnim zagrljem tišine,
koja brižljivo zapisuje naše vapaje.

Tamo je san stvarnost,
a mi smo dva tela koja se stapaju bez greha.
Lako, nežno,
osećaš nebo pod prstima.
Tamo su strast i ljubav delo jednog čoveka.
Tebe, koji me gledaš dok spavam,
priželjkuješ i plešeš prstima po tek izvajanoj skulpturi naših uspomena.
Tamo smo „leptiri koji ne vide svoja krila.”
 

Autorka: Helena Himel

Fotografija: weheartit.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.