Ne odvlači me od mojih snova. Da bi se u mojoj utrobi, rađao. Ti i tvoje seme, koje bi da niče, pod mojom ispošćenom kožom. Ne sadi svoje iluzije, u moje presušene šake, koje te nisu, dovoljno puta dodirnule. Ne rađaj mi se u mislima, ispod skraćene kose. Koja se mrsi pri vrhu, i izvija na krajevima. Ne lepi se...
Krenućes jednog dana Preko voda, trava i planeta. Vođena jednom zvezdom. Ta je zvezda zasađena U tvom srcu Onoga dana kada je majčina utroba postala Istrošeni kofer. Prokleti kofer, ostaje. I uvek si u materici, znam. Materici svoje apstrakcije. I svog kukavičluka. I ko bi rekao da je vagina O kojoj sada toliko polemišemo ( Kao i svi...
smršao si (još uvek znam tačan broj mladeža koji su dovoljno hrabri da se upuste u avanturu preživljavanja beline tvog vrata) svaka čast na novom poslu, čula sam od nekog (samo dođi večeras, navikla sam da kuvam, postavljam, čistim, dišem i ubijam čudovišta iz ormana za dvoje) nadam se...
Početak je. Jutro mi gamiže po kapcima. Noćas su mi snovi gnječili lobanju. Čini mi se, sve što sam ikada zahvatio zenicama pojavilo se preda mnom, da nariče život sopstvenim jezikom. Sanjao sam i komšinicu Klaudiju, jaku, jezivu; otečenu od godinama nagomilavanog sala koje joj obliva...