12 jan Smisao i utroba

Početak je. Jutro mi gamiže po kapcima. Noćas su mi snovi gnječili lobanju. Čini mi se, sve što sam ikada zahvatio zenicama pojavilo se preda mnom, da nariče život sopstvenim jezikom.

Sanjao sam i komšinicu Klaudiju, jaku, jezivu; otečenu od godinama nagomilavanog sala koje joj obliva svaki presek tela čineći ga zaokruženim, unitarnim, gotovo bez odeljaka i šanse za razradom. To obilato postojanje beše mi mučno. Sagledavao sam ga netremice, pribijen uz zarđalu ogradu nekog napuštenog magacina. Iznad mene su se preplitala neba kao predstave kosmičkih stradanja, kao vrisci monstruozne istorije koja je gubila dah u etapama. Svet je rasprskavao milenijume, a ja sam čekao odron pred Klaudijom posmatrajući smene senki na njenom licu. Čekao sam je da dela, i bolela me je jasnoća kojom sam je uočavao. Sve je bilo isuviše za podneti, njene reči, zvukovi i mirisi, pretapali su se u oblike tako čitke oku da sam stezao slepoočnice u želji da pomutim prizor. Naboran od pritiska, primetio sam kako prilazi na korak od mene i tihim, najstravičnijim šapatom reče:

„Obljubio si smrt, dečače. Vreme je da te lečimo kancerom.“

Zabrujao sam iznutra poput singerice. Optužbe su me uvlačile u sebe, i prihvatao sam ih. Optužbe, optužbe; prilivi užasi i svest u mrvljenju; optužbe, optužbe! Kao da mi je dato prokletstvo da smrt lišavam oblika, u ovom kontra svetu, gde postojim da bih joj nagrdio nevinost.

Najednom, osetih tuđu slobodu u sebi. Nekakav glas mi je kuljao u utrobi, nekakva pobuna bez porekla i naziranja hrlila je da se ispolji:

„Šta je Vama, gospođo?“, upitao bih je. „Kada se to smrt mene ticala? Ja s njom ništa imao nisam i pustite me na miru!“

Otada je Klaudija zaćutala. Njene opore dubine su nestajale dok ju je osmeh vajao u nešto novo i pitomo. Naposletku, isparila je s prvom promajom. A ja sam ostao. I vređao se. I voleo se neprestano.

Trideset i jedna mi je godina dok gledam nožne prste kako vire ispod pokrivača. Sabiram odlomke noći i pretačem ih u utisak, ali daleko sam od značenja. Već neko vreme sam otporan na pouke; iz snova ih ne izvlačim iako me naprezaju; raspolažem javom ali se gubim u njenim iznutricama. A i ovo jutro u kojem sam, isuviše se rano dogodilo da bih ga mojim mogao načiniti.

Napolju je zima nanela slojeve, sneg je prekrio zemlju a čestice prašine iz elektranskih dimnjaka ostavljaju tragove. Osećam stezanje, pucketanje, težinu oluka. Rođendan mi je.

Poznajem naredne trenutke kao da su se već dogodili; izaći ću tiho iz sobe s nelagodnošću koja se u meni već razgranala, biću poljubljen i zagrljen, trpeću toplinu reči i ruku, trpeću i sažaljenje koje će se lučiti na mojim bedrima. Čujem baba Rosin glas iz hodnika, parket joj šklopoca pod stopalima. Njen hod je odavno izgubio sigurnost. Danas krči svoju nesnađenost iznemoglim dostojanstvom, a sećanja je njišu dok prebira po vremenima. Pokatkad joj osmeh dođe vidljiv i punačak, kao da začas bljesne iz useklina prošlosti, iz nabreklih, godinama prerađivanih iskustava. Rosa govori o njima, uči me životu i postupcima. Čujem, doziva me. Majka joj prebacuje:„Pusti dete, baba, doručak još nije gotov!“

Prešao sam put od fizičkog rasta do prvih naboranosti, uočavam poodmakle izraze sedih vlasi u gustoj, do skoro sasvim crnoj kosi. Imam nestvarnu sposobnost da se oglušim o izazove, da se gradim u njihovom odsustvu obnavljajući istovetnost prilika u kojima me čin zaobilazi. Moja majka me pravda zlim vremenima, nemaštinom, ona će sve neistine obojiti ljubavlju kako bi moju krivicu izostavila. A mene muče njeni tihi obziri i širine bez granica; nepreglednosti briga koje me i ovog jutra čine detetom.

Ipak, možda je laž da me to zaista muči. U sebi jedino uviđam nelagodnost, gotovo izuzetu od opisa. Sva sadržina ovog bića svodi se na njen rast i splašnjavanje, poneko pravilo, možda izuzetak, ali bez drugog udela u osećajima. Ne poznajem sfere ovih promena, nema im ivica u prazninama niti jakih čula da ih uvide. I šta mi je činiti? Da kažipstom zavrištim na osećaj čije ime mi izmiče? Da mu tražim uzrok baveći se smislom, ovim umorom ni iz čega?Nekada je jedino smisao zahvaćen utrobom činio da na sebi osećam izrasline vremena, i nikakva me koprcanja mozga više ne utiskuju u ovu stvarnost, pa ni tuđe suze, zarad mojih sutrašnjica.

 ,,Eto, sine, da ti se danas posreći! A i tom gazdi provuci kroz razgovor da ti je danas rođendan. Uz lepo držanje i manire, možda i to prevagne da te zaposli.“, reče majka uz blagi osmeh, pokušavajući njime da mi izmami reakciju.

„A i sprc’o si trideset i jednu, i to mu reci! Valja porodicu praviti, novac zarađivati, čovek biti!“, dodade Rosa kriveći usne, kao da breme nada mnom obavija čvrstim imperativima. Majka je ovog puta prekorno pogleda, a baba još jednom nakrivi usne čvrsto uverena u svoje pravo. Ipak, ovaj sukob pogleda i usana se brzo umirio, doručkovali smo, čini mi se da se nikada pre nismo ovako rano okupili za trpezom. Na poklon sam dobio pamučnu majicu i dve pakle cigareta, jeo sam pečeni krompir i pijačni kajmak, a s dna stola, iz starih, cvetnih šoljica, mirisala je kafa. Ova zora liči na svečanost, pomišljam dok navlačim jaknu i izlazim iz stana.

Gazda bilijar kafea zakazao je razgovor u sedam i trideset. Možda mu je želja da me izjutra vidi, ne bi li otkrio kako amortizujem rana buđenja; možda će me prošetati lokalom između stolova i paravana dok budem nosio ajncer u rukama, sagledavati veštine, prijanjanje tela uz enterijer… Zaista mi je potreban ovaj posao, ali nijedno od ovih pitanja ne osećam kao meru predostrožnosti, već samo kao blago zadiranje u naredne događaje čiji ću učesnik biti bez strasti i izgaranja.

Nosim ovo telo, igra mu izostaje. Zima mi pritiska nozdrve dok je pogled rastvoren belinama. Odjednom se prisećam toplog proleća pre četiri godine, jednog dana, Zaovinskog jezera i pontona u uvali.

 Maša mi je u rukama. Ležimo goli na ishabanim daskama koje pričvršćuju konstrukcija i burad. Duž čitave kružne obale četinari nanose senke, čas teške i modre, izvagane gustim krošnjama; čas blede i treperave, prošarane sunčevim zracima koji svojim padom određuju kontraste. Sunce ipak doprinosi samo jednoj boji, jezero i okruženje u dosluhu raspaljuju horizont i sve je blistavo u nedogled dok postoji samo zelena, i drugačije tišine od dotad doživljenih. Sloboda je neodevena beštija. Sanjao sam je otada nebrojano puta, bolje reći tragao za njom u obliku kakvom sam je tada iskusio. Ali ne uspeva mi da je obnovim, ni da dokačim bar krajolik bestidnosti i utrnuća kao pred prizorom kojeg smo sebi tada priuštili.

S večeri se vraćamo u brvnaru nedaleko od obale. Penjemo se uzanom stazom uz oštru kosinu brda. Petnaestak metara nas deli od prve ivice temelja. S namerom puštam Mašu da korakom načne strmu putanju, ne bih li izbliza posmatrao saradnju njenih guzova, koje ću potom, ščepati šakama, zariti jagodice prstiju u preplanulo meso i zaspati izmoren najvoljenijim danom ikada. Tog jutra me je gledala kroz staklo ulaznih vrata dok sam na terasi pio kafu. Uhvatio sam pogled koji je krišom virio između razgrnutih zavesica. O kako sam voleo te nagibe usana, u odsustvu reči i drugih delanja kada preda mnom ogole svoje nevino skrivanje. Iza tih vrata, stajala je tiha i sveža, budnija od zore koju će svetlost tek kasnije raskraviti.

Danas poput baba Rose preživam ovo sećanje i utiskujem nove slojeve, možda tom danu dodam poneki nepostojeći sadržaj, samo da mu očuvam sjaj i vedrinu, da ga odučim od starenja.

Već deset minuta šćućuren hodam i ne osvrćem se. Pogled mi je sad u đonovima i naprslom asfaltu s kojeg putari polagano razgrću sneg. Iza mene je neki pas, čujem kako prevaljuje prostor užurbanim koracima ne bi li me sustigao. Već po treptaju osećam da želi da ga načnem kao prijatelja, da delimo putanje u tek izleglom, ničijem jutru. I eto nas dvojice, hodamo izliveni u oblike vrste kojima pripadamo i svedočimo jedan drugom ovo uporedno postojanje. On, crn i gipak, tek otpušen od čemera noći i skrivanja po haustorima, u lokvama sasušene mokraće koja mu još uvek struji nozdrvama, sada maše repom i pitko me odmerava spreman da zaboravi vonj zidova i pločnika. O kako nam je zaborav neusklađen, sa sve težnjama u ovom času dok njegove čitiri noge prate moje dve. Razmišljam o težinama, njegovim i mojim, o ukrućenim vilicama i smrznutim nosevima, o izdisajima istovremeno načetim koji nam potvrđuju da smo postojani, tu, sad, i jedan drugom snošljivi. Ali, vreme? Šta je vreme za jednog psa kojeg bih mogao nazvati, Mile? I kakav nas to ponor pojimanja deli u shvatanju našeg zajedničkog trenutka? U shvatanju svega što jesmo sad, naspram onog što ćemo već u sledećem trenu biti, s nanosima i smetovima koje prepoznajem kao nepoznanicu.

Ako nešto znam, znam da proizvodim pitanja. Ne odričem im jalovost, svestan sam je, ali me ponekad zaokupi mera njenog prisustva. Zanimljiv je apsurd mojih praznina, to jest, kako moje praznine ostaju praznine, usled tolikih pobuda za upitnicimai razgradnjom misli koje me prožimaju. Izbrazdio sam sopstvena ništavala, ali, omeđan sigurnošću tih neuspeha ne rovarim dalje, već opstajem u istovetnim ishodima. I nakon svega, koliko mogu podneti da mi neko pripada? Ma bilo ko, bilo šta…žena, posao, ovaj pas.

Nadomak sam bilijar kafea a vremena još uvek ima, da zastanem ako treba, zapalim cigaretu iz rođendanske paklice i utopim otrovni dah u jutarnju svežinu. Sedam je časova i dvadeset i četiri minuta. Sačekaću još malo dok me sat ne upozori. Mile mi se vrzma oko nogu rešen da iznudi kontakt. Verovatno su ga šutirali poslednjih dana pa je oprezan, prilazi i odstupa, njuši moju prijemčivost. Neka ga. Leđima sam naslonjen na stub koji odvaja prilaz poslastičarnici od trotoara i ulice. Tačno preko puta je bilijar kafe. Kroz ogromna stakla vidim sve, i gazdu u ribolovačkom prsluku koji seda za sto dok u rukama nosi kafu i već pripaljenu cigaretu. Viđao sam ga mnogo puta ranije vraćajući se iz grada, na istom mestu, u istom prsluku, kroz ista stakla i bez promena na licu, s nekom pokeraškom muskulaturom koja ne ostavlja prostor za utisak. Kroz četiri minuta ću mu se pridružiti i razgovaraćemo, a do tada ću se baviti ostatkom svoje cigarete i s Miletom posmatrati svet na ulicama.

Mrki su pogledi ovog jutra; pod toplinom kapa, s kesama u rukama i ponekim cegerom, ljudi koračaju nezavisno. Ipak, zima im je ukalupila kretanje, utihnula ih, kao da je isti izraz dala ovim raznolikim sudbinama dok im patrljci duha miču tela. Čini mi se da nalazim utehu u prizoru ovog izmučenog ritma. Ali jedna energija mi skreće pažnju; s desne strane se približava i nerazgovetnim glasom podriva tišinu. To je Sonja, Mašina majka. Primiče telefon ustima i na spiker razdragano izgovara reči koje još uvek ne uspevam da razlučim. Sakrivam se iza stuba kako me ne bi uočila. Sve mi je bliža, osećam joj korake, a glas i smeh su sad toliko jasni da mi bubnje u ušima:

„Moja Maškica…pa pre sat vremena mi javio Stefan, četiri kile i sto, lutka bakina! Idem do prodavnice sad, dođi koliko za pola sata, čuvala sam jabukovaču samo za ovu priliku, požuri… A ja noćas nešto…“

I naposletku priča jenjava u poodmaklom hodu i više je ne čujem. Sonja gazi utabanom stazom. Ton joj se rastvara poput eha i nestaje. Kroz jaknu i šal mi prodire hladnoća stuba sve do vratnih arterija i kičmene moždine. Nakon toliko vremena utroba mi pulsira i steže džigericu; osećam je kao uvod u bol, kao reakciju tela nakon reanimacije i svršene obamrlosti. I evo ga smisao bez upitnika, evo i živosti koju mi utroba potvrđuje, iako je podbočena bolom, ima je, ima je.

Dve godine se nisam usudio da čujem bilo šta od njoj, od onog dana kada je otišla u Švedsku da radi i završava studije. Živeli smo zajedno tačno godinu dana i dva meseca, dok mi jednog četvrtka nije rekla da želi više i da se oseća prazno. Nije prošlo mnogo otada, a već je bila na putu, sređena, sigurna u svoju odluku. A ja sam ostao. I zatvarao se. Propatio sam je tiše nego što sam mislio, u stvari, mislio sam da sam to zaista uspeo. Maša, mama Maša. Jutros se i njen smisao konačno izvajao u utrobi. Jutros nas je sve, izgleda, utroba darivala.

Sedam je časova i trideset i dva minuta. Kasnim. Gazda je i dalje za stolom, sam sa svojim izrazom lica otpornim na promene.Otresam cipele pred kafeom. Mile zastaje na pragu naslanjajući se na drugo krilo ulaznih vrata. Gleda me, izgleda da će me čekati.

Autor: Boris Voloder

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Smisao i utroba“ posebno je pohvaljena na konkursu „Promena“).