Jednom, u Gospodskoj ulici, prignječio si mi dušu pogledom. Videlo se jasno iz naših bledih lica da nismo spavali prethodnu noć. Sa strane, ljudi su mogli reći, gledaj ovu decu, kisnu ovde, zašto ne spavaju kad ne moraju na posao. A mi smo se gledali. To je...
U jutrima Započinjali smo dan vikom u sedam Pa nam je znala ostati neispijena kafa Zaslađena uvredama Jedno po jedno Ispraćale su nas komšije Sa psovkama sa prozora Pljuvali u dvorištu na nas Zbog lupanja vratima buđenja i remećenja javnog mira u zgradama Svađe su bile neizostavne i u popodne Ono nedjeljom ili neko slobodno koje bi trebali provesti...
Misli postanu mutne, a jezik oštar. Zato izgovoriš nož-rečenice za koje posle kažeš kako nisi tako mislio. Svet postane bleđi, naporan i gust. Prenaseljen promrzlinama, oteklinama i na kraju, ranama. Boli te i ono što te nikad ne bi bolelo. Kao da neko stalno dodiruje...
- Pa kako to tako? - On je težak čovjek, ali to nije od danas. To nije od juče. To je tako oduvijek. Sa njim nema sporazuma. Sa njim nema lijepo. Juče sam, nakon što sam završila posao, sjela u tramvaj i tom linijom otišla do kraja....
- Znaš šta ću da ti uradim? - Nosi se! - Ima da odem! - Svinjo! - Pogledaj sebe! Sedamnaest meseci je prošlo od porođaja! Vidi na šta ličiš! - Idi! Nosi se! - Idem! - Idi! - Neću! - Ostani! - Ostaću! Dijalog iz moje zgrade. Stan prekoputa. Mladi bračni par se svađa. Imaju bebu...
Ana je imala sedam godina kada je na poklon dobila pozlaćeni kavez sa dve šarene ptice u njemu. Ptice su bile vesele i živahne, poskakivale su i cvrkutale po ceo dan. Razlikovala ih je po tome što je mužjak imao crvene obraze i kraća perja...
Ne kapiram suštinu, kaže on. Kad je lopta u terenu a igrač nije, to nije aut. Ne kapiram ja mnogo toga, kažem mu, ali znam da kad neko nije tu onda nije, pa mogu deset lopti da se vrte po terenu on je za mene...