03 apr Dvanaest godina

– Zvuči kao da Vam je bio izuzetno drag!

– Da, bio drag!  Vi ste, zapravo, iskoristili prave reči!

– Pa naravno da jesam, znam ja to….

– Kako to mislite znate Vi TO?

– Lako prepoznam taj osmeh koji se zaustavlja blizu gornjih zuba. Tačno ovde, vidite? Osećate li sada neki pritisak tu u tom delu lica?

– I ne baš! Vi zapravo meni hoćete da kažete da ja zaustavljam osmeh kada govorim o njemu?

– Oh ne, naravno, ja samo mislim da ne govorite baš sve što biste hteli.

– O njemu?

– Pa ne samo o njemu, mislim da imate tu neku zadršku, jer ste tako navikli. Tako su Vas vaspitavali, a delimično to i nosite u sebi. Da ne nosite, ne bismo mi sada bili ovde.

– Da, da, jasna stvar! Zapravo, sećam se tog osećaja o kome govorite. To kada se stegne vilica i prosto zaćutite.

– Oh, pa rekao sam Vam. To ste bili Vi i dobro je da se sada toga samo sećate.

– Čega?..Koga?

– Pa osećaja!

– Ahhh da, da, jasno. Ja sam pomislila da govorite o njemu.

– Interesantno. Vraćate se na njega…

– Samo Vas nisam razumela.

– Ohhh pa onda se nesvesno vraćate na njega.

– Dobro i…ne razumem šta Vam sad to znači.

– Pa to znači da želite da ovaj razgovor bude razgovor o njemu, a ne o Vama.

– Ne želim. To je besmisleno.

– Da li je?

– Da, jeste. On je samo deo mog života.

– Ponavljam se, ali da li je?

– Kako to mislite?

– Marta, koliko ga dugo niste videli?

– Dvanaest godina! I ne razumem čemu sve to? Šta hoćete da mi kažete, daleko od očiju daleko od srca?

– Ahhh ne, ne, naravno. To je previše površna teza za ovaj naš razgovor. Pitam se samo da li je on zaista deo Vašeg života.

– Pa naravno da jeste…

– Dobro, ako Vi tako tvrdite. Opišite mi ga. Počnite od boje očiju, pogleda, stila odevanja. Verujte da je to najbolji pokazatelj kako ga Vi vidite.

– Oštar, braon i elegantan, i ne vidim da je to baš nešto pomoglo.

– Opet se snebivate. Osećam zadršku.

– Dajte, molim Vas, kakve su to gluposti o zadršci, pa nisam mala, mogu valjda da kažem šta mislim.

– Ali želite li da kažete sve što mislite?

– Mhmhmhmhm

– Recite Marta, izgovorite to naglas.

– Kažem da ja nisam ovde da bismo pričali o tome kako se on oblači i o tome kako neverovatno podseća na mog oca, majku, jetrvu, nego kako da se rešim TOG mog problema.

– Da, da, ali ako Vi niste uspeli da ga se rešite, koliko ste ono rekli?

– Dvanaest godina!

– Da, da, izvinite, dvanaest godina, zašto mislite da ćemo ga mi ovde rešiti tako brzo?

– Pa vi valjda tome služite…

– Čemu ja to služim, Marta?

– Pa…mhmhmh..rešavanju problema.

– Opet osećam tu zadršku, slobodno recite šta ste hteli.

– Mislim da to ne bi bilo na mestu.

– Da, da, o tome je ovde i reč! Recite šta ste hteli, imaću u vidu da smatrate da to nije na mestu. I? Čemu ja to služim?

– Htela sam da kažem da ti ovde služiš meni i da treba da mi pomogneš, a ne da balavimo o tome koje on cipele nosi sredom i petkom. I eto, sada se osećam kao potpuni kreten.

– Zašto? Meni ste sad draži nego ikad!

– Zaista? A ja sam već spremila izvinjenje.

– Izvinjenje prihvaćeno.

– Drago mi je. Sada mi je bolje.

– Bolje Vam je zbog izvinjenja ili zbog toga što ste mi sve sasuli u lice?

– Pa iskrena da budem i zbog ovoga i zbog onoga…

– Zato se tako loše osećate u vezi sa njim!

– Kako to mislite?

– Jeste li mu ikada rekli šta mislite?

– Naravno da nisam, a i sada je kasno.

– Da li se kajete što niste?

– Naravno da se kajem, pobogu projekat je bio moj, a on se potpisao.

– I Vi ste to dopustili.

– Ali ja sam otišla iz firme. Nisam ja to prosto dopustila!

– Ali Vas to muči…koliko ono rekoste?

– Dvanaest godina!!!

– Da, izvinite, dvanaest godina.

– Ohhh pobogu prošlo je dvanaest godina!!!

– Da, jeste.

– Dvanaest godina i ja i dalje imam isti onaj osećaj!!!

– A kakav to osećaj imate, Marta?

– Ma znate onaj isti, iznad gornjih zuba, kad krenete nešto da izustite i naprosto zaćutite…

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: Art About