25 jul San o ruži

Da mi je neko rekao, da će osvanuti jutro u kome ćeš mi tri do četiri puta razbiti san, ulazeći u njega tiho I lagano, mirne duše bih ga proglasio osobom zrelom za neku ludnicu. Verovala ti meni, ili ne to se danas, devetog maja upravo dogodilo. Baš danas na sedamteset i četvrtu godišnjicu DANA POBEDE. Već nekoliko noći unazad patim od sindroma iscepanih snova, verovatno se to dešava jer često razmišljam o Tebi, o nama, o svemu što je bilo i svemu što smo mogli jednog dana biti samo da si ti imala malo više razumevanja, samo da sam ja u sebi sačuvao malo više strpljenja. Ljudi ne znaju koliko smo se dobro, nas dvoje razumeli. Koliko smo umeli, najpre da se izgubimo u onim našim silnim maštanjima, pa im se kasnije smejemo u nedogled, shvativši da smo uprkos svim problemima i nevoljama koje pred nas život stavlja u dnu duše, ipak ostali deca.
Pred očima mi i danas igraju slike, našeg poslednjeg razgovora, koji se dogodio… Pre nepunih sat vremena, u poslednjem snu koji si posetila ovog jutra.

Sećam se, da sam sedeo u kožnoj fotelji koju nikada nisam imao, da sam slučajno okrenuo broj tvog telefona kog nikada nisam sačuvao, da si se javila nasmejana i u žurbi pitala: “Izvolite, kako mogu da Vam pomognem?” U trenutku, kada sam čuo prve taktove tvog glasa, u grlu se pojavila knedla i pošto ne mogu da procenim, ni da izračunam vreme trajanja sopstvenih snova, ne znam koliko dugo sam uspeo da zadržim dah, Gordana..

– Gordana..
– Hej Mario? Šta tebi treba?
– Pa ne znam, želeo sam samo da ti čujem glas, da vidim jesi li dobro, i da ti zahvalim..
– Na čemu da mi zahvališ?
– Na svemu.
– Na svemu?
– Upravo.
– Ako je to bilo sve što imaš da mi kažeš..
– Ne! Nije, stani. Ne prekidaj.
Znaš li koliko je vremena prošlo od našeg poslednjeg susreta? Od noći, koja je sve promenila?
– Ne znam, možda par nedelja?
– Tačno!
– I šta hoćeš time da kažeš?
– Da sam ti zahvalan, što više nisam isti, G!
Da sam promenjen čovek, kojeg više ne zanimaju tuđa mišljenja.
Koji I dalje živi samo za dan, kada će te negde slučajno sresti samu, i nasmejanu.
– Žurim Mario, zajebi patetiku, izgovori suštinu.
– Suština je, draga moja u tome, što sam jedino tebi bio spreman da poklonim sve, a tako malo toga sam imao, i da sam želeo da sva boja koju si konačno pružila mojim jutrima ne bude prosuta kao farba iz kofe nekog uličnog dunđera.
Suština je, da sam želeo da ti pružim dovoljno vremena. Da te nekad uhvatim za ruku i izvedem iz ovog strašnog grada koji nas drži, čvrsto zagrljene i time nas surovo razdvaja, nanoseći nam neopisivu bol.    Suština je, da sam želeo da osetim sreću.
– Jesi li je osetio?
– Jesam, sreću mi donosi saznanje da si ti moja, makar i u snovima..