y vamos a destruir nuestra casa uvek si me psovala kad bih govorio na španskom i mrzela si moje utopističke ideje mračne misli i bipolarne prelaze kao i zapuštenu bradu pa i to što ne volim povrće a pogotovo to što nisam nikada ustajao prvi sećam se kad smo pričali do zore o tome...
osetio sam da neko drugi nosi tvoj parfem - i bolelo je. kušam gorčinu peska u ustima uprkos tome što tražim odgovore po kiši koja otvara ožiljke i ne staje čitav dan zato što u kalendaru piše da je ponedeljak. pa zato me pilule omame, i ja onda krvlju besomučno pišem tvoje ime...
znam da su jutra bila bolja kada sam se budio pored tvog osmeha, da su ove noći poništavali tvoji zagrljaji, da su tvoje konstrukcije rečenica odlagale ove staklene posudice, ali nagomilala su se sva ta poništavanja i odlaganja. potisak je potisnut. ravnoteža je nepostojeća. baš kao mi baš sada. ova povremena konvulzija...
na obali mog sna, dok okean šalje celofan da obavijemo oko naših zglobova kako bi nas odvukao budne, oblaci zaslepljuju svetlo i sreću, vreme je samo sutra ili juče, a voda pronalazi boju i bez meseca, i savija se i ispravlja, i savija se i ispravlja, i tako sredina između nas nestaje. a ja,...