U ratu se otpijala cikorija i deca su nosila lepljivo sunce na nadlakticama Tamo sada kao i svuda iste pesme pevaju Mater je spavala na niskom jastuku Sada joj pod snom sedi planina Zbog dečijih pluća Etna je savila kičmu Od vatrenog kašlja A stari Nikola Nosač mleka u našem naselju Nije ustao već dvadeset godina Samo jednom...
U našem dubokom podrumu Držao sam najduže eksere Za slučaj da nam breze Pomisle na daljine Zapustio sam ga Kao što se uostalom I svi podrumi zapuštaju Kada su breze Saznale za svoje noge Brzo sam otrčao do podruma U bronzanoj praznini Našao sam te u ćošku Golu i sklupčanu kao nevoljno rođenje Is usta ti je...
I šta je to Godina, sekund, sat… Par umornih svitaca više U tamnijoj težini noći I zaboravlljena bezbrižnost ćutanja U smenjivanju jutara Fosili probuđeni Nastavljaju tamo qde su stali Ne primećujući krljušt na obrazima, Srebrni spavači još sanjaju Tople kore milenijumskih borova, Ljudi misle da misle bolje I nije im bolje Gaje teleskope u zglobovima i nadaju...
Treba znati umreti Pustiti mahovine da oteku Postati zamrznuta kap jutra U lobanji U snegu Ostaviti izbor drugom Nečujnom i strašno velikom Čemu ta Mlitavost mesa Nostalgija Po - vraćanja Treba znati umreti I poneti stid sa sobom. Autor: Marko Kragović Fotografija: tumblr.com * Autor je ovogodišnji pobednik Festivala poezije mladih u Vrbasu. ...