na jednom predmetu sam učila kako taj i taj narod lovaca u proleće ubija jelena i puni utrobu kamenjem potom ga baca u jezero kao sreću jer su oni verovali da ovako mogu da umilostive bogove pitam se koliko si jelena ti ubio do sada u sebi na proleće ili pak u jesen vezao emocije tu u dnu stomaka pa...
iz kamenja još uvek izbija toplota epitafi anonimnog julskog dana na pitanje: gde sam? putevi se izgubili zavukli pod travu i ćute na podivljala drveća u sutonu kalemiš udaljeno sećanje ponovo osmišljavaš orijentir u otuđenom pejzažu rošavi satelit svake usamljenosti emanacijom oživljava kuću bez krova u prazne okvire na ispucalom zidu vraćaju se senoviti likovi čuje se muzika sa gramofona preko...
On je uvijek pričao da živi za to da mu naprave spomenik. Živjeće dugo, biće star i mudar. Imaće novca. Uradiće nešto veliko, ostaviće nešto za sobom. Kazao bi, često, da voli moju poeziju jer ostavljam nešto po čemu će me pamtiti… Unuci i stranci. Onda...