Previše si daleko da ti razvodnim san. Ne čujem ništa, ni srebrne jelene dok zapliću rogove u moje glasne žice, i raznose vrisak, negde, da procveta, na poljima tvojih zenica pod svodovima od mraka i tkiva. Previše si daleko i dostupnija nekome čije ruke samo prividno grle tvoje srce i uranjaju u njega, kao nespretna deca u nebo puno trešanja. Previše si daleko, predaleko. Izmičem mesec ispod oblaka utrnulog, da...
Previše kurvi je spavalo na mom jastuku. Zato i teško zaspim. Posmatram ih često, kako tako lako utonu u san, bez meškoljenja, okretanja, kao kada radnik sa mešalice popije pivo nakon naporne šljake i nasloni se na fosnu. One mirno spavaju na perju okupanom krvlju...
U vlastitoj bradi spremio sam serum smirenja zaplet dodira i ponešto topline. Malo prostora za tvoje dlanove. Onu klupu iz parka na kojoj smo sjedili zagrljeni i mnogo mnogo čuđenja...
Moj si svaki dan. Jutarnja misao. Podnevna kafa. Večernja čaša. Noćni razgovor. Poljubac u 12. Zagrljaj slabašan, da ne zaboli, jer dosta nam je boli. Pogled ispod kišobrana, osmeh iza ušiju. Pesma u sobi gde odzvanja. San na perjanom jastuku. Supena kašika čežnje, prepisana za svaki moj dan. Budiš me i uspavljuješ, dolaziš u snove i...
Sve moje haljine Nose žene koje bi da te sretnu Lepe su, našminkane, Iako pod stopalima Nose smolu ulepljenu Na tvom krevetu. Sve moje haljine Imaju na rubovima setu. Kad u noći same Završe na basamku; Ispiju bespotrebnu Kahvu. I ponovo zamišljaju tvoju ruku Dok samo jedno udubljenje Glavom prave na jastuku. Sve moje haljine Nose najluđe žene I svaka bi od...
Posmatram nezainteresovane ljude Kako ispijaju kafe Ne čujem o čemu pričaju Jer uvek hodam sa slušalicama Jedino zbog toga uspevam da preživim. Kada noć padne postajem zabrinut Nikoga nema po ulicama Kao da sam produkt divljeg zapada Jedino mi pravi društvo kotrljajuće žbunje. Ništa se dobro ne dešava posle 2 ujutru Kurve ostaju kurve Muzičari pakuju...
I kada odeš, Sretaćemo se U mislima, Mojim snovima, Na poslednjim stanicama, U praznim tramvajima I to će biti dani Bez tvog glasa, Dodira, Uzdaha Na mom jastuku. I kada odeš, Ja ću pisati O prošlosti, Sadašnjosti, O budućnosti neću Jer je nećemo imati, O tebi, O sebi, Pesme, Knjige, Možda ću ćutati Ili plakati, Ali jedno je sigurno I kada odeš, Ja ću pamtiti. Autorka: Marija Jovanović Fotografija: tumblr.com ...
Piši o nama. Samo neka reči padnu na papir i neka klize pod tvojim jezikom. Piši o svakoj pijanoj noći đ svakoj svađi i urlanju koje se odbija o zidove oronulih zgrada. Piši o svakom plaču i bežanju od mene u sebe. Piši o svakom besu i svakoj polizanoj kapi...
Živeli smo u malim stanovima, u četvorokrevetnim studentskim sobama. Sa čudnim stanodavcima i još čudnijim cimerkama. Imali smo male godine koje vrište da su velike. I dovoljno je bilo obući zelene pantalone i crvenu košulju da se Beograd pretvori u najlepše mesto na svetu. Čitali smo...
Ako se ikada upoznaš sa mojim jastukom nadam se da će on zavernički ćutati na sva pitanja tvoja, jer šta ako sve istrljtlja, izblebeće, ako o sebi u meni saznaš sve, ali baš baš sve? Sramota me je da priznam, al svako pero unutar njega pozna ti lik, ime ti izgovara ko štreber...