15 feb Sve je Ok

– Bila si u pravu!
– Dobro jutro i tebi!
– Dobro jutro! Bila si u pravu! Sad pomagaj!
– Ma u vezi sa čim? Toliko toga sam rekla, ne znam za šta sam to danas u pravu!
– Imam simpatiju!
– Opa….to je lepo…
– Nije lepo!
– Kako nije!
– Čoveče, kako smo preživljavale ovo u srednjoj i osnovnoj? Odlepila sam! Ceo dan čekam pored telefona, proveravam viber, fejs, skajp kao sumanuta…čak sam zvala druga da me cimne da vidim da li mi zvoni telefon…ovo je horor!
– Napiši mu poruku!
– Jesi li luda??? Mnogo mi se sviđa, izgubim se kad mi se obrati…kakava poruka, garant mu se ne sviđam…
– Ma daj…pa imala si toliko tipova…
– U tome je problem….pred ovim sam kao mutava…ne mogu da se setim nijedne reči. Imam potpunu afaziju…čoveče imam 26, a odlepila sam kao tinejdžerka….A nisam ti verovala kad si mi pričala…

Dok je govorila uzbuđeno, „euforično i patetično“, kako je ona opisala moje stanje pre samo par dana, u glavi mi se vrtela pesma „Plavi čuperak“ Mike Antića. Svaka ljubav, bilo da se desi u petoj, petnaestoj ili pedeset petoj, natera te da „izmešaš rotkve i romboide, note i piramide i leptire i gradove i sportove i ručne radove….“ E sad, ljubav je kao bolest, lakše je preživiš u petnaestoj. Kraće traje, bezazlenija je, osima ako ne koristite kondom, pa se stvari zakomplikuju. Boluješ malo, malo plačeš, malo telefoniraš i dok se okreneš Mika iz osmog tri ima bolje trbušnjake od „onog kretena“ za kojim si šest dana patila. Kad imaš dvadeset šest, ukapiraš da je Mika iz osmog tri bio teška seljačina, ali i da za šest dana ne možeš preboleti bivšeg. Ukapiraš da je simpatija vrlo ozbiljna stvar. Javi se odjednom, ni od kuda i ozbiljno te poremeti u svakom pogledu. I radiš sve ono što si radila kad si imala simpatiju u srednjoj, samo što ti nad glavom vise par propalih veza, narušeno samopouzdanje, potencijalni nagon ka samoubistvu, koji se javlja usled nedostatka posla, muža, dece, sređenog života i drugih parametara koji ti u „savremenom“ društvu obezbeđuju etiketu uspešne žene, majke, kraljice . I taman kad počneš da paničiš zbog straha od nove ljubavi, obuzme te osećanje spokoja i radosti, jer polako shvataš da si zaboravila staru. Tačnije, da prolaziš onu fazu koju su drugi nazivli „krenuti dalje“ i koja je tebi u tim trenucima delovala kao nemoguća misija. Naravno, ti trenuci su se poklapali sa onima u kojima si bila sigurna da ćeš umreti, da te niko više nikada neće hteti, da nikoga više nikada nećeš voleti i tome slično.

Kada ponovo, posle, čini ti se hiljadu godina, osetiš one fenomenalne „leptiriće u stomaku“ počinješ da razmišljaš drugačije. Nasmeješ se, jer se vozač autobusa zaustavio između stanic,a kako bi žena koja trči za prevozom stigla tamo gde je krenula (ipak nisu svi pripadnici GSP-a kreteni). Nasmeješ se jer je ta ista žena jedna od onih koji umeju da kažu „Hvala“ (ipak i u ovoj našoj zemlji još može da se čuje ta reč). Nasmeješ se, jer na putu do posla vidiš poneko dete koje u ruci drži knjigu bajki i čita u autobusu, iako će ga zbog toga neki glupan u školi nazivati štreberom. Nasmeješ se, jer iako putuješ sat i po do posla imaš sreće da radiš i to posao koji obožavaš! Nasmeješ se, jer si nazvala svoje i oni su dobro, ne razvode se, ne umiru i ne planiraju samoubistvo zbog stanja u državi i ekonomske krize. Nasmeješ se, jer si u gradu u kojem na svakom koraku neko može da te rasplače i nasmeje, i to u istom danu. Nasmeješ se, jer je tvoj život, ma koliko to izgledalo čudno, lep i ispunjen. I jer si preživeo! I jer se ponovo smeješ zbog nekoga, ali i zbog sebe! I, zvučaće kao kliše, ali tada shvatiš da je sve OK!

Autorka: Milica Živković

Fotografija: tumblr.com