03 feb Svaka definicija gubitak je slobode

Odavno ne koristim slušalice. Prija mi da osluškujem ljude, da piljim u njihove boje, da dopustim da me one razvesele i rastuže, da ih osetim. I znate šta sam primetila? Sa godinama postaneš prilično oprezniji i zatvoreniji, više ne toliko sklon pokazivanju osećanja, što je pretužno. Valjda to tako biva, jer se mnogo puta opečeš o reči i dela onih, kojima si verovao, a koji su ti okrenuli leđa ili ista bocnuli nožem. Ukoliko si malo otporniji, ostala je samo rana – ona će brzo da zaraste. Ukoliko nisi baš od te sorte, ostaje ožiljak. A ožiljak je za zauvek, to znaš. No, fizički ožiljak nije naročiti problem. (Pa šta, ne moraš baš uvek da nosiš haljinu s golim leđima!) Ali, šta ćemo s onim ožiljkom – u našoj glavi? On ne može da se prekrije tako lako. Tu je, uvek je prisutan. Kada upoznaješ ljude, on te tera da ćutiš i pustiš ih da prvi govore. Da, ako lepo govore, pomisliš da ne može sve to biti baš toliko dobro i lepo – to mora da je neka prevara u pitanju. On ti kaže da se čuvaš. On ti kaže da ne grliš, jer, hej, šta ako je to maska? Ja kažem: ništa. Šta ako te taj neko izigra i prevari, šta ako te napravi budalom i to produbi već postojeći ožiljak, šta onda? Ja opet kažem: ništa. Ljudi žele svemu da daju ime, žele sve da definišu i svakom da sude. Ja nekad tako ne mogu ljude. U poslednje vreme, često ne umem da objasnim i definišem ni sopstvene osećaje! Dopada mi se to. Ponekad se plašim da, kada i ako mi bude pošlo za rukom da ih definišem, čarolija će nestati. Lepo kaže Obojeni, svaka definicija jeste gubitak slobode. A nije da oduvek tako mislim. Ponekad sam i sama u kandžama očekivanja. Pa da, očekivanja nas teraju da definišemo. Pa naravno da moraš znati šta osećaš dok slušaš onu pesmu. Pa kako to ne znaš šta se u tebi desi kada skontaš da Kejv (možda) dolazi u Beograd? Pa kako to tako veruješ ljudima, kad su govna, da prostiš? Pa kako to misliš – nisu? Pa kako to misliš – samo su nesrećni? Pa koga briga da l su nesrećni, ako su za tebe loši? Pa zašto ih grliš? Pa ali boleće te, a nećeš naći haljinu s dovoljno visokim izrezom, da prekriješ sve ožiljke, koje će ostaviti za sobom! Ne želim ništa ne prekrivam. Želim da ne mislim, želim da ne definišem, želim da grlim, ako tvoja ramena pašu mojim rukama, ako tvoje srce poput magneta privuče moje, želim da budemo ljudi, koji će biti zajedno dok im je lepo. Želim da budemo ljudi, koji će znati kada treba da odu. Želim da budemo ljudi, zajedno. Ali takvi, kakva si ti, izumiru, ostaćeš sama. Ali takvima, kakva sam ja, nikada i nije bilo teško da ostanu sami. A znaš zašto? Znaš li koja je razlika između tebe, uplašeni čoveče, i mene? Nisam ni ja nešta naročito jaka. Naprotiv – sklona sam rastuživanju, preko svake mere. Ali ne, ja nisam pomislila da si govno. Nisam ti sudila na prvu. Nisam definisala. Nisam ti zalepila etiketu niti bila ironična ili sarkastična i ne, nikada se nisam uplašila. Jer, ja znam da to, što se skrivaš, neće te spasiti. To što očekuješ, definišeš, sudiš i ranjavaš, jer su tebe ranili – samo te čini uplašenim i nesrećnim. Samo te tera da unesrećuješ. To je valjda taj pun krug. Neko tebe bocne nožem, pa ti sledećeg – probodeš, da? Ja kažem: ne. Ti sledećeg zagrliš ako ti se grli ili prosto odeš. Nema šta da prljaš ruke. Nema šta da trošiš vreme. Ima samo da ne misliš mnogo. Ima samo da pratiš osećaj. I ne trudiš se da ga objasniš. Ima da pronađeš haljinu po svojoj meri i prošetaš ožiljke. Jer, ona teza da – ono što se ignoriše, nestane – opet je još jedna u nizu zabluda. Ono što ignorišeš, učini te nesrećnim. Izađi mu na crtu. Zagrli ga ili – idi od njega, zauvek.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com