23 jul Super

-Ti pišeš?

– Samo sebi pojašnjavam život.

– Ček’, ček’. O čemu pišeš?

– O onome što me zbuni, uglavnom. Možda baš ti postaneš junak moje priče!

– He.

Došao je iz malog vojvođanskog mesta. Zaljubila sam se u njegov naglasak. To, zapravo, i nije naročito vredno pominjanja, jer u svojoj zaljubljenosti nisam odmakla dalje od naglaska. Rekao mi je kako se zove. Pričao je šta sluša. Mislila sam da se šali – to niko razuman ne sluša. Rekao je da on ipak sluša. I voli. To mi se dopalo. Što voli. Tačka. Ne tupi, ne ubeđuje da treba da volim i poštujem. Jednostavno, voli. Poslušaj, kaže. Poslušam. I dalje me „ne radi“. Al on voli. I on je super, pa drugačije počnem da gledam na nešto što ne volim. Jer i ja volim nešto, što ne razume. Što ne želi da razume. Al to nema veze. Super je čak i kad ne razumemo isto iste stvari – zajedno. Jer, postoji nešto što razumemo. Što nije isto. Što se ne javi često. Tek ponekad, kad sretneš nekog, sa kim ti je super da dočekaš dan, mada se do te noći niste znali. Al pričate. O Njoj, koja se pokondirila. O njemu, koji je ispao blenta. O meni, koja sam, kako mi neko skoro reče, verovatno poslednji romantik na ovom svetu. I lepo je. Lepo je to veče, prvo veče. Lepo je i naredno. I niko ne pita šta smo. Jednostavno smo ljudi koji se razumeju. Nisam se zaljubila, sem u naglasak. Nije se zaljubio, sem u pivo, koje uspem da popijem, do svitanja.

Mi ne znamo šta čekamo. Mi smo samo dvoje nepoznatih, iz parka, koji su se našli. Ne znam kad smo se to našli. Ne sećam se da li su naglasak i pivo bili presudni. Znam da je bilo lepo. Da jeste lepo, dok njega, sa kapuljačom i kajlom, gledam na rok svirci. Jeste lepo, jer sam skontala nekog sa kapuljačom i kajlom. Jeste lepo, jer je stvarnost opet lupila šamar  – uz napomenu da su predrasude zlo. I jeste lepo, jer je jednostavno lepo! Neću tupiti. Neću pojašnjavati. Samo hoću da sumiramo, samo hoću da mi bude jasno. Šta? Da je leto počelo strava. Da sam raščistila neraščišćeno donekle ljubavno iz prošle godine. Da smo prijatelji. Da je to super. Da sam kod kuće. Da sam navučena na nanu, sa dosta leda. Da slušam … sve. Da jedno veče završim na koncertu jednog njanjavca, na koga smo se horda tinejdžerki i ja ložile u osnovnoj školi. Pfff, oćelavio. Da zatim odem u kafanu. Potom na rok svirku. Da mi bude super, što se slikamo pedeset puta. Da mi bude super, što sam od toga ispala smešno na četrdeset. Da mi bude sasvim super, što se sa malom sunčam – pod kišobranom. Da mi bude super način na koji mi stavljaš do znanja da sam ti super. Da mi bude toplo, al taman. Da mi bude kiša – pa, nisam od šećera! Da mi bude super, što me iznenadiš i dovedeš Njega. Da mi bude banja, jer vas slušam, zajedno sa još desetak ljudi – divnih ljudi. Da mi bude super što ne mariš što je deset. Da mi bude super, što prašiš, pa nateraš još pedesetoro, da ipak čuju. Da im bude malko krivo, što ih obeshrabruje brojka ispred bine. Da im bude krivo, što pitaju zašto sviraš za džabe. Da im bude čudno, što pišem za osmeh. Da im bude krivo, što sude. Tupe. Pojašnjavaju. Da meni bude krivo što živeti ne znamo.

I zato ovog leta, ali i proleća i jeseni i zime, široki osmesi i otvorena srca  su dovoljni, da nam bude lepo. Dobro, i ruka u ruci. Dobro, i nešto piva. Dobro, i neki park. Dobro, i novi dan. Dobro, i Rasta i Kavali, ako pođe po zlu. Dobro, možda i neka pljeka.

Kontaš o čemu ti pričam? Kontaš zašto živeti ne znamo? Kontaš šta me buni?

Imamo nas. I ovo sada.

I to je skroz super.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: pinterst.com