14 jan „Studio novi teatar” – studenti pričaju priče…

Već treću godinu za redom „Studio novi teatar”, škola nezavisne pozorišne trupe „Kroz prozor fabrika”, organizuje kurseve glume, mjuzikla i glume na francuskom jeziku. Škola je namenjena svima onima koji žele da napreduju u glumačkom zanatu i oprobaju se pod svetlima pozornice. Naši današnji sagovornici su počeli kao studenti škole, a danas napreduju kroz profesionalne produkcije na kojima su angažovani u teatru „Le Studio”, alternativnom pozorištu koje je pre godinu dana pokrenula ova mlada i entuzijastična trupa.

Anja Đuričin je po zanimanju ekonomista, u „Studuju” je već treću godinu za redom, učestvuje u profesionalnoj produkciji „Kabare Čikago” i igrala je u dve studentske predstave „Studija novi teatar” („Čikago” i „Svini Tod”).

Kako si saznala za „Studio novi teatar” i koje su bile tvoje prve impresije?

Za SNT sam saznala od drugarice Ivane, sa kojom sam se i upisala u „Studio”. 2011. godine smo obe bile članice jednog novosadskog amaterskog teatra (pošto smo obe iz Novog Sada) i na internetu smo naišle na oglas za kurs mjuzikla koji se prvi put organizuje u Beogradu. Pošto smo htele da razvijamo svoj talenat, odlučile smo da se oprobamo i u tome i prijavile smo se za audiciju. Kako kažu Englezi – „the rest is history”.

Kakva je atmosfera na radionicama i šta je ono što čini da ostaneš ovde?

Ovo je već treći ciklus da pohađam školu mjuzikla i svaka godina je drugačija, što zbog novih ljudi koji dolaze, što zbog tematike na kojoj radimo. U prvoj godini je preovlađujući uticaj na mene imao kabare kao scenska forma. Kao novajliji mi je bilo vrlo čudno sve to što smo radili na časovima glume, jer smo morali da proniknemo duboko u svoju podsvest da bismo mogli da budemo iskreni na sceni. Druge godine je zavladala „mračnija” atmosfera zbog priče o Svini Todu, koju smo obrađivali, i više energije smo ulagali u pevanje, jer je dosta zahtevan komad. Ove godine se vraćamo na početak, da se tako izrazim, i počeli smo časove glume bazirajući se na osnovnim alatima glume. Izazovi koje nosi scena, kao i prilika da se isprobam u različitim ulogama, su me zadržali ovde. I ljudi, sjajni, blesavi ljudi.

Ispričaj nam neku anegdotu vezanu za „Studio”?

Uh, kada provedete izvesno vreme u „Studiju”, svi ljudi vam postanu kao porodica (a ne bih da iznosim prljav veš) i susrećete se sa raznoraznim situacijama: od tužnih i srećnih suza tokom proba do gafova na sceni. Ali, uvek ću se sećati jednog momenta sa probe u prvoj godini kada smo radili mjuzikl „Čikago”. Vežba koju smo radili nosi naziv „ring” (kao bokserski ring). Ivana (koju sam već spominjala) i ja smo imale zadatak da u ulogama Velme Keli (ona) i Roksi (ja) ponizimo jedna drugu. Vežba je tekla ovako: stale smo jedna naspram druge na razmaku od otprilike 3m i tri puta koračale ukrug ne prekidajući kontakt očima. Za to vreme smo akumulirale svu negativnu energiju koju bismo iskoristile za glumu. Imale smo samo pet reči koje smo mogle da izgovorimo, a svaki fizički kontakt je bio dozvoljen. Na kraju trećeg kruga hodanja poput lavica koje se spremaju za skok, obe smo imale toliko neke mržnje jedna prema drugoj da smo zaboravile na to i ko smo i gde smo i okršaj je počeo. Samo tri reči su bile izgovorene i letele su stolice, varnice su bile gotovo vidljive. U momentu kada se bližio trenutak da krećemo jedna na drugu – Žan nas je prekinuo. Kao da smo izašle iz transa. Usledilo je mnogo smeha uz duge zagrljaje, ali osećaj je bio veoma moćan.

Bojana Simić je student veterine, u „Studuju” je već tri godine, učestvuje u profesionalnoj produkciji „Kabare Čikago” i igrala je u studentskim predstavama „Studija novi teatar” („Čikago” i „Svini Tod”).

Kako si saznala za „Studio novi teatar” i koje su bile tvoje prve impresije?

Za „Studio novi teatar” sam saznala preko interneta. Više se ne sećam kako je to tačno teklo, bilo je pre dve i po godine.

Kakva je atmosfera na radionicama i šta je ono što čini da ostaneš ovde?

Kada uđem u „Studio” svi problemi ostaju ispred tih vrata. Na časovima se potpuno zaboravlja sve ono što se dešava u kući, školi, društvu. U „Studiju” sam jedna od tri osobe koje su od početka tu i ono što me najviše vuče da ostanem jeste želja da postanem bolja u onome što volim i da ostanem deo te fenomenalne družine. Ono što „Studio” čini posebnim svakako su studenti, svake godine drugačiji, ali uvek sa onom istom umetničkom žicom, koja nas sve spaja.

Ispričaj nam neku anegdotu vezanu za „Studio”?

Uh, ima ih baš mnogo… Recimo, jedna smešna anegdota je sa predstave „Čikago”. Jedna fenomenalna devojka, ali potpuno u svom svetu i svima simpatična, Irina, ima u jednoj sceni tačku u kojoj treba zavodljivim plesom na stolici da izvede striptiz. Međutim, pod zatamljenim svetlima za tu scenu, a verovatno i u žurbi, i dalje niko ne zna kako, Irina je uspela da zabode štiklu u sedište stolice i probije ga njom. Ne samo što se to čulo i videlo nego je njena noga par sekundi ostala zaglavljena na sedištu. Ali, ona je već u svom „otkačenom” fazonu to dobro iskoristila i napravila od toga fazon, sve dok nije nastao potpuni mrak u kome se scene menjaju… Tada je nekako uspela da izvuče zaglavljenu štiklu i da nonšalatno nastavi da se šepuri po sceni. Najvažnije od svega je što je taj incident nije omeo u tumačenju lika, tako da je publika to ispratila gromoglasnim aplauzom i smehom do suza… dok je ostatak ekipe tih nekoliko sekundi potpuno prebledeo…

Jelena Nikolić