06 dec Studio Novi Teatar iz tvog ugla. Studenti pričaju priče…

Već treću godinu zaredom „Studio Novi Teatar“, škola nezavisne pozorišne trupe „Kroz Prozor Fabrika“, pruža kurseve glume, mjuzikla i glume na francuskom. Škola je namenjena svima onima koji žele da napreduju u glumačkom zanatu i da se oprobaju pod svetlima pozornice. Naši današnji sagovornici su počeli kao studenti škole, a danas napreduju kroz profesionalne produkcije na kojima su angažovani u intimnom teatru „Le Studio“, alternativnom pozorištu koje je pre godinu dana pokrenula ova mlada i entuzijastična trupa.

Irina Murisić

(po zanimanju pevačica, u Studiju je provela dve godine; učestvuje u profesionalnoj produkciji „kabare Čikago“ u pozorištu Le Studio)

Kako si saznala za Studio Novi Teatar i koje su bile tvoje prve impresije?

Sasvim slučajno sam pronašla sajt škole preko interneta, za koju sam odmah primetila  da pruža nešto drugačije od onoga što  škole u Beogradu nude. Pre svega mjuzikl, rad na engleskom jeziku, kao i rad sa stranim režiserom (Žan-Batist Demarinji) i profesionalnim predavačima pevanja i plesa (Nataša Tasić i Milica Cerović). Kad sam uvidela mogućnosti koje ova škola pruža, nisam ni razmišljala o drugim opcijama i glavna ideja mi je bila da prođem audiciju.

Pošto sam zakasnila sa prijavljivanjem, bila mi je frka da li ću uopšte biti primljena naknadno. Srećom, bilo je još ljudi koji su zakasnili, pa je organizovana audicija za nas. Bila sam jako uplašena jer nisam bila sigurna da li ću ispuniti tražene uslove, ali  Žan je učinio da se osećam prirodno, da budem opuštena i svoja. Kad sam stala na pozornicu nisam stigla da razmišljam kako ću sebe pokazati u najboljem svetlu. Jednostavno sam se prepustila.  Mislim da je Žan tada u meni video ličnost koja ga je zaintrigirala i sa kojom je želeo da radi.

Kakva je atmosfera na radionicama i šta je ono što čini da ostaneš ovde?

Kad sam prvi put došla u BIGZ  (u početku su se radionice održavale tamo) prvo što me je privuklo bila je atmosfera. Ljudi su bili druželjubivi, opušteni i odmah sam se osetila kao član ekipe.  U to vreme su se radila dva mjuzikla u okviru radinica- „Stejdž dor“ i „Čikago“. Trebalo je da budem u prvom mjuziklu, ali me je  toliko  privukla energija glumaca iz „Čikaga“ da sam zamolila Žana da mi nađe, makar i sporednu ulogu u toj grupi.

Svidelo mi se to što smo odmah krenuli sa radom. Ne mogu da kažem da je bilo lako, ali nisam osećala napor, već zadovoljstvo što radim predstavu sa ljudima koji su mi postali kao porodica, a koji su mi danas jedni od najboljih prijatelja. Korak po korak sve više sam se osećala kao da baš tu pripadam i osećala sam sve veće uzbuđenje zbog premijere, koja je bila jedno od najlepših iskustava u mom životu.

Ispričaj nam neku anegdotu vezanu za „Studio“?

Na dugo očekivanoj premijeri „Čikaga“ dogodilo se nešto potpuno neočekivano. Sve je teklo po planu dok se jednog trenutka, kada su se svetla između scena ugasila, nisam sagla da pokupim stolicu. Jedan od glumaca me je pretekao i razvalio je stolicu na pola. Deo koji se odvalio bio je špicast i završio mi je u glavi. Oteturala sam se u bekstejdž i osetila sam da mi nešto curi niz glavu. Mislila sam da je znoj i obrisala sam ga haljinom. Međutim, bila je krv. “ Žaaaan“, povikala sam! „Not now, Irina!“, bio je okupiran radom na osvetljenju, jer je predstava još uvek trajala. Par puta sam ga dozivala dok me nije pogledao  i potpuno se prenerazio. Show must go on, a ja sam završila na ušivanju u Urgentnom centru. Ipak sam uspela da stignem na poslednji aplauz. Bio je to najdaži aplauz u mojoj karijeri.

Stevan Stančević

(po zanimanju inženjer za nove računarske tehnologije, dve godine je član studija; učestvuje u prfesionalnim produkcijama „Nemam da platim i neću da platim“ i „Transsibirska proza“)

Kako si saznao za Studio Novi Teatar i koje su bile tvoje prve impresije?

Saznao sam preko poznanice, jer sam se raspitivao kod svih koje poznajem. Ona je sa FDU-a i ima poznanike koji su hvalili SNT i Žanov način rada. Kada sam došao na audiciju prvi utisak mi je bio – intimnost. Ako ne računamo Žana koji je pravi francuski umetnik. Što se radionica tiče, prvi utisak mi je bio jako lep, jer se oslobađam pred potpuno nepoznatim ljudima i radim na sebi, od početka i bez praznog hoda.

Kakva je atmosfera na radionicama i šta je ono što čini da ostaneš ovde?

Atmosfera je prijateljsko – radna. Imamo vežbe koje su intenzivne i oslobađajuće, nakon svakog časa izlazim iz studija bogatiji za novo iskustvo. Ono što me nagoni da ostanem je primenjivo znanje koje dobijam svaki put i želja da naučim što više.

Ispričaj nam neku anegdotu vezanu za „Studio“?

 Jedan od interesantnih momenata je bio pred igranje predstave „Nemam da platim i neću da platim“ kada smo se spremali za predstavu u bekstejdžu i čekali izlazak na binu. Svi smo ponavljali tekst, malo se tresli od treme i radili ono što inače radimo pred izvođenje, kada je Ana (Jadranka) uletela u prostoriju i pitala „Jel zna neko gde mi je kaput?“. Svi smo je pogledali užasnuto jer je morala da izađe na scenu za 3 minuta. Publika je bila spremna. Nismo mogli da uradimo ništa povodom njenog kostima, osim da improvizujemo. Počeli smo da kopamo po stvarima iz drugih predstava, ali bez uspeha. Pola minuta pre početka predstave Ana je uzela prvi kaput koji je našla, a ja sam skinuo svoj kaiš od pantalona i dao joj. Nekako ga je zategla i istrčala je na scenu, a mi smo se celu predstavu molili da se kaiš ne otkači. Tenzija zbog toga je dovela do najboljih improvizacija koje smo ikada imali na sceni, a Žan nas je celu predstavu mrko gledao. Ne smem da kažem zašto je kaput toliko bitan.

Autorka: Jelena Nikolić

Fotografije: Kroz Prozor Fabrika