18 feb Stranica iz starog dnevnika

            Hajde, malo kreativnosti, pokušaj, nije teško. Mama nije tu. Neće niko ako nećeš ti. Hajde…Hoću. Birala sam po policama marketa među svim onim silnim proizvodima piškote. One fine, što imaju super ilustraciju na pakovanju, ali kad pročitaš recept, i nije nešto. Hmhm…Aha, evo ih. Preplavilo me je oduševljenje…

Ananas, šlag, i kivi,čisto onako za dekoraciju.

Valjda ide to sve, a? Prvi samostalno napravljen kolač (koja sramota, tek sad!) trebalo bi da ispadne dobro i da liči na nešto. Tešim se – ma samo neka bude ukusan, svejedno kako će izgledati. Nije svejedno, naravno da nije.

Raspremam radnu površinu i shvatam da sam slomila otvarač za konzerve. Kako da otvorim ananas? Bljaks, život je surov! Nikada nisam sama otvorila nožem konzervu. Strah me je oštrice i svih onih reckastih ivica koje se pojave pa možeš da se porežeš. Uvek je neko bio tu.

            Sama. Pripremila sam veliki pleh. Ko će jesti te kolače? Ko bi otvorio konzervu? Gde je on, taj gospodin pravi koji je uvek tu kada treba zameniti osigurač, sijalicu, otvoriti vino? Nema ga, i ne treba mi. Našla sam najoštriji nož i zabola ga u vrh konzerve. Kao da je poklopac kriv za sve moje pogrešne procene, iskasapila sam ga lagano. Samozadovoljno se smješkajući došla sam do saznanja:

Ne treba mi on. Treba mi dobar otvarač.

Broj telefona električara.

            U jednoj ruci mikser a drugom umačem piškote u sok. Da li će se fino zgusnuti ova smesa? Da li će se sve stegnuti na kraju da izgleda ono wow, kao kada mama pravi?Dok jurim mutilicom grudvice razmišljam kako su srećne one žene kojima su jedine misli: da li da kupe kore za pitu ili da rasuču, da li je bolja šlag krema ili šlag pena, ananas u komadićima ili kolutovima i sl.

            Sinoć, preumorna od čitanja, htela sam leći ranije, ali morala sam čekati da veš mašina završi pranje. Zamišljala sam sebe u bubnju kako se vrtim, hipnotisana gledala boje majica koje se peru.

Tako se i ja vrtim. Menjam boje. Kada kažem „ove“ ili neke druge piškote ne mislim samo na stvar izbora materijala za kolače, mislim: da li da ostanem s njim ili sama. Da li da ostanem ili odem. Ako idem da li su to Afrika ili Amerika.

            Šta li moja majka misli dok pravi kolače? Razmišlja da li sam spakovala sve stvari, i da li mi treba ono što sam ostavila. Razmišlja da li je meni stavila onaj kolač koji volim, ili je zamenila kutiju sa sestrinom …Smišlja šta će mi praviti sledeći put kada dođem, i plače kada pomisli da ne jedem kašikom, da ne jedem voće, da se ne setim kupiti mleko, da ne nosim potkošulju i da su mi gola leđa i kako ću se prehladiti. Srdi se što sam ostavilia kutiju tableta jer zna da ih neću kupiti, a da sam ponela brinula bi da li pijem tačno na svakih šest sati…

Da li ću jednog dana misliti kao ona ili ću tražiti smisao boja, slova i oblika? Redati majice po veličinama i oblicima? Crtati po zidovima i pisati pesme, ili prepisivati recepte u karirani rokovnik?

            Uspela sam da uništim grudvice i složim sve kako sam planirala. Izgledalo je pristojno. Odlično za prvi put.

Dok sam čistila šlagom zamazanu kuhinju i prala posuđe izgledao mi je tužno pokušaj da ubijem 40 minuta samoće igranjem kuharice, domaćice. Da je bilo snega izišla bih i napravila Sneška. Nema snega.

Nema mesta u frižideru za ovoliki pleh, sve sam nabacala na jednu policu  i nekako je kolač stao unutra.

Kolač. Ja i ne volim kolače. Volim čokoladu.

Neka ga, neka se ohladi. Neka se pokvari…

Potpuno je nebitan. Ubila sam strah od noža, strah od dosade, strah od toga da neću biti dobra domaćica. Ne znam gde nestade strah od samoće.

Sara d Ključ

Fotografije: pinterst.com