25 jan Stefan Marković: „Fasciniran sam detaljima“

Stefan Marković je ilustrator i grafički dizajner iz Lazarevca koji živi i radi na relaciji Lazarevac – Beograd. Pored svog imena koristi i pseudonim El Bre.  Radovi su mu ekscentrični i veoma originalni, i ne mogu vas ostaviti ravnodušnim. Smatra da nas sve može inspirisati u određenom trenutku, pa i najmanji detalj na najobičnijim stvarima. Pričali smo sa Stefanom o njegovom radu, inspiraciji i daljim planovima.

Tvoji radovi ostavljaju jak vizuelni utisak. Ne znam kako bih ih opisao drugačije nego da su čudni, u najpozitivnijem mogućem smislu. Kako bi ti opisao svoj originalni stil?

Ono što je jednoj osobi čudno, nekoj drugoj može biti najnormalnija stvar. Ipak, utisak je, definitivno, prisutan. Stil, pogotovo u dizajnu, jeste identitet autora koji se prožima kroz njegova dela, i dolazi vremenom, kanalisanjem određenih faktora. Uzimajući u obzir ekscentričnost mojih radova, ne verujem da bih svoj stil umeo da opišem u jednoj rečenici, a da ne zbunim sebe, tebe i svakoga ko čita ovaj tekst.

Tako da ću pokušati da to uradim u više rečenica. Počevši od nekog klasičnog posmatračkog pristupa vizuelnim umetnostima, ljudi umetnika vide šablonizovano, kao nekog slikara koji, pa recimo, pravi portrete. Ukoliko se pogleda nekoliko nasumično izabranih, priznatih umetnika, vidi se da je poenta stila upravo beg od klasike, davanje svog žiga onome što vidiš. Upravo emocije su, kao i pokretač svega ostalog, bile pokretač i graditelj mog stila. Oduvek želim da ljude, kao najčešću tematiku svojih radova, prikažem iskrivljeno, dam im neočekivane boje, pritisnem olovku do granice cepanja papira, ako smatram da senzibilitet subjekta to zaslužuje. Forsiram tačke, milione linija, ne poštujem nikakvo pravilo. Hoću da posmatrač oseti da je takvog lika već negde video, ili sanjao. Želim da napravim univerzalne radove, koji će svakog posmatrača povezati sa nečim što je, u jednom trenutku, susreo.

Kada se kod tebe probudila ljubav prema crtanju?

Kada sam imao 5, 6 godina, moji su me upisali na crtanje, ne zbog nekog talenta, već zbog toga što nisam umeo da nacrtam bukvalno ništa, pa sam ih, valjda, blamirao. Izgleda da nisu pogrešili što su to uradili. Neizmerno sam im zahvalan zbog toga, jer pretpostavljam da bih, radeći bilo šta drugo, bio manje srećan.

Šta se krije iza naziva El bre? I zašto baš El bre, bre?

Iza ovog naziva se krije mnogo toga. Kada sam razmišljao o nekom imenu kojim bih potpisivao svoje radove, moje najčešće ime i prezime na planeti mi nisu bili od pomoći, tako da sam, shodno tome, razmišljao o kratkom imenu, koje se lako pamti i ima reference u svakodnevnom govoru, makar u regionu. Kako su mi se oduvek sviđali radovi El Lisickog, ukrao sam mu ovaj prefiks, potajno se nadajući da će to, kao i mnogi ostali faktori, barem malo uticati na tok mog profesionalnog usavršavanja. A reč “bre” je dodata par minuta posle zapisivanja sloga “el” na papir, jer sam, kroz prozor, čuo nekoga kako uzvikuje upravo tu reč. Moram priznati da me ceo naziv asocira na tople krajeve, koji, takvi kakvi su, u mnogim aspektima “liče” na neke faze mog stvaralaštva.

Nedavno si radio na zanimljivom projektu zvanom Monster alphabet? Možeš li objasniti čitaocima o čemu se radi.

Monster alphabet je, u osnovi, tipografski projekat, u koji sam ja implementirao ilustraciju, onakvu kakvu je poznajem od samih početaka, neurednu, asimetričnu, sa tendencijom pokreta.

U suštini, ideja je jednostavna, 30 slova naše azbuke prikaži najbolje što umeš, ciljna grupa su deca. Kao i uvek, bežao sam od ustaljenih “bukvar” formi, smatrajući da nešto što je nerealno, može privući decu više od prikaza svakodnevnih predmeta. Tema ove slovarice su mitološka bića, njih 30, a svako se bavi određenom radnjom, sa određenim predmetom, a svi ovi elementi počinju na isto slovo. Želeo sam da napravim nešto što bi se meni, u tom uzrastu, dopalo, i shvatio da je ovo rešenje sasvim zadovoljilo standarde “imaginarnog šestogodišnjeg mene”. Realizacija se svela na mnogo prilagođavanja, stresa, i, na kraju, na uspešnu realizaciju, klincima se svidelo to što su videli.

Radiš li na još nekim zanimljivim projektima? Čime se  baviš trenutno?

Trenutno završavam faks, što znači da sada sređujem projekte koji će mi obezbediti diplomu, projekte koji meni predstavljaju zadovoljstvo i projekte koji donose novčani benefit. Pored svakodnevnog rada na ilustracijama, u poslednje vreme radim na razvoju mobilnih aplikacija i na interaktivnom polju dizajna.

Ono što vašim čitaocima može biti posebno interesantno, jer sam se igrao i sa književnošću, su ilustracije koje sam posvetio Strancu velikog Albera Kamija, nastale neposredno nakon ponovnog čitanja ove knjige. Da bih samome sebi učinio ovaj projekat interesantnijim, ilustracije sam kombinovao sa kadrovima kultnih filmova 20. veka, napravivši kolaže koji su na kraju ispali bolji nego što sam i sam očekivao. Zašto? Ni sam nisam siguran, dopala mi se ideja kombinovanja novog i starog, spajanje potpuno nespojivih elemenata, koji mogu zajedno funkcionisati, uz malo truda autora.

Šta te inpiriše i ko su ti najveći uzori?

Može me inspirisati baš sve. Tempo kojim neko hoda i drži kišobran u ruci, ukus kafe, para na staklu tuš kabine, rupe na kori pomorandže. Fasciniran sam detaljima i smatram da nas sve inspiriše u određenom trenutku, ukoliko umemo da prepoznamo to.

Zauvek sam  fasciniran secesijom (Jugendstil, Art Noveau), koja me, ne samo kao umetnički pravac, iznova navodi na pomeranje granica i postavljanje novih prekretnica, čime fasciniram i samog sebe.

Već si učestvovao na velikom broju izložbi. Kakv je osećaj imati svoje radove izložene u galeriji?

Još od prvih izložbi sam shvatio da je mogućnost izlaganja, u bilo kom smislu te reči, neprocenjiva. Usudiću se da kažem da je jedan od razloga zbog kojih sam nastavio da crtam bila upravo mogućnost da na jednom mestu vidiš i ravnodušne i fascinirane izraze lica potpunih stranaca, ali i da se iznenadiš reakcijom ljudi koje misliš da veoma dobro poznaješ. I koji misle da te, do tog trenutka, veoma dobro poznaju.

Ako izložbu ne posmatraš na konvencionalan način, mogu da kažem da sam imao stotine i stotine malih izložbi. Pod tim podrazumevam nacrte za tetovaže, minijaturne crteže u udžbenicima, ili na tekstilu… Gerila izložbe, usudiću se da kažem.

Sa druge strane, kada pričamo o ustanovama kulture, moji radovi su više puta, između ostalog (jer ne mogu da se setim svih prostora), izlagani u Parobrodu, Muzeju primenjene umetnosti, Kući kralja Petra i Galeriji fresaka. Neretko su upravo moji plakati najavljivali grupne izložbe u ovim ustanovama, što meni, kao mladom umetniku, nešto govori.

Šta El Bre čita, gleda i sluša ovih dana i koje su njegove preporuke ljubiteljima knjige, filma i dobre muzike?

Uh, slabo čitam u poslednje vreme, a i kada to radim, trudim se da saznam što više o svojoj profesiji, zanemario sam beletristiku totalno. Poslednje što sam pročitao, da bih se zabavio je Opet on, Timura Vermesa, simpatični satirični roman o Hitleru. Da, i meni je čudno što sam rekao „simpatično” i „Hitler” u isto vreme, ali pročitajte. Konkretno, što se dizajna tiče, preporučujem The Vignelli Canon Massima Vignellija, kao ultimativni vodič kroz to što se dešava u glavi jednog modernog umetnika.

Ukoliko imate slobodnog vremena, obratite pažnju na Baraku, potpuno atipičan dokumentarac, koji bez izgovorene reči govori mnoge stvari. Mogu da preporučim i Her, ali i Hotel Transilvaniju, oba dela, duhovitost bez premca.

Što se muzike tiče, ne mogu da se zadržim na jednom žanru, ali trenutno najčešće slušam esid džez, konkretno Jestofunk.

Zašto si ti Crna Ovca?

Crna sam ovca jer je uvek interesantnije gurati vrata na kojima piše „vuci”. Možeš da ispadneš glup, a možeš i da oboriš vrata. I naiđeš na nešto bolje, ili platiš ta vrata, ako te uhvate.

Pozdrav!

Razgovarao: Darko Janković

Fotografije: Stefan Marković