18 avg Srećo, teška si!

Sat stoji kao da je nacrtan…limenke od piva, neki najlon i pljosnata kutija na kojoj piše „pizza“. Od nas četvoro u parkiranim kolima, ja sam jedini budan. Nemam nijedan razlog da budem.

Negde smo pošli ili se vraćamo, meni ne smeta. Divlja plaža u blizini grada i mi parkirani od sinoć. Ono troje na zadnjem sedištu su odrasli zajedno ali će im ujutru biti kao da se prvi put vide. Svi ležimo čudno ispreturani. Meni su utrnule ruke od njene težine a ona grli limenku piva kao plišanu igračku. U sred leta smo se pokrili ćebetom i biće nam smešno kada se poslepodne budemo kupali u reci. Neudobno spavanje je cena udobnog pijanstva.

Sat na tabli i dalje lenjo menja brojeve… gledam u njega i razmišljam koliko sam gladan. Ja sam uvek gladan. Nemam pojma čime sam se sve podglavio ali dao bih tri jakne za jedan normalan jastuk, majke mi. Nju boli uvo što sam utrnuo i što sam jedva izvukao ruku ispod nje. Ja sam, izgeda, dobar jastuk. Ko se sledeći probudi morao bi da spusti još neki prozor, ja još uvek ne mogu.

Malo pre sam se nešto dobro setio ali mi se izgubilo. A, da… pivo.

Moraću polako, da je ne probudim. Levom rukom se hvatam za volan da se malo uspravim a trnje mi teče krvotokom, vučem dok mi se ručica od vrata nije zarila u bubreg. Srećo, teška si.

Čekam malo da vidim hoće li mi proći utrnulost i shvatam da onima pozadi ne vidim glave. Pogušiće se.

Nju obožavam, musavu i sklupčanu u mojim kolima, grli limenku piva… želim decu sa njom. Želim male upišane drekavce, ali prvo želim ovo pivo, ko zna da li je još neko ostalo.

Rame mi je od plastike, ruka od trske a prsti od slame i kroz sve to struji nešto vruće. Polaaako, sasvim polako, pomeram joj desnu ruku… ona se nešto smeje u snu i kao da prede. Spavaj, srećo moja, spavaj… daj mi to pivo… taaaako. Ona ga ne steže i uspevam da ga izvučem. Njoj je, izgleda, vrućina. A kako i ne bi… otkriva se. Ne tako naglo! Nemam gde! Jaao! Polako bre! Ruka joj se otela, njoj ništa nije utrnulo. Udarila je u moju ruku, a ja laktom u volan. Nisam stigao da je sklonim, miris toplog piva se raširio po kolima. Ona mokra i uplašena viče i histeriše, mrzi sve živo, a mene najviše. I ostale je probudila pa se i oni dernjaju svi u glas. Ne mogu da je smirim. I ja sam mokar jer mi je odmah vratila istom merom… malo preterano. Pivo više ne miriše, nego smrdi. Ona izlazi i besni, svi izlaze i ljute se jedni na druge. I ja izlazim, hoću sve da ih smirim. Meni su i noge utrnule pa mi leva otkazuje i ja padam. Ona dolazi iznad mene i nastavlja nešto da viče. Mene ne sluša, okreće se i odlazi.

 Nažalost, suviše smo blizu grada i dok se oporavim više neći moći da je stignem. Vičem za njom, ali se sve gubi u vici ostalih.

 Jebalo me pivo.

Autor: Vladan Jovanović

Fotografija: favim.com