04 sep SLATKO OD DUNJA: Vreme

Pre par meseci sam dobila inspiraciju da ispitujem ljude koja reč bi oni bili da nisu ljudi. Moj otac mi je odgovorio da bi on bio „čovek“. Biti čovek je danas toliko precenjeno da ljudi ni ne znaju šta to znači. Biti čovek je osobina osobe koja ima mozak i koja je svesna. Imati mozak i biti svestan i nije toliko usko povezano. Ja imam mozak, ali i dalje nisam svesna da ljudi se ne ljudi ne dele na dobre i loše. Na primer.

,,Danas ljudi svemu znaju cenu, a vrednost ničemu.’’ – Oskar Vajld.

Moram da budem svesna da se ljudi dele i na Iphone i na socijalne telefone ljude. Ne samo na telefone. Ljudi se dele i na krajeve u kojima žive. Ja kao da ne živim u ovom svetu. Meni to tako nije bitno. Mrzim da delim ljude prema novcu. Gledala sam mnogo španskih serija i znam da novac nije merilo ljudskosti.

Evo, ja nemam nešto preterano puno para. Najviše bih volela da ih uvek imam sa sobom. Dovoljno. Pre neki dan mi je bilo žao što nisam imala para da kupim svom najboljem drugu Zippo u nekoj antikvarnici. On je zaluđen upaljačima. Ovaj je bio zlatni, težak, sa elegantno ugraviranim cvetovima. Unisex. I ja nisam imala pare da mu kupim. Volela bih da imam dovoljno da kad god se šetam gradom, i vidim nešto što me podesti na voljene osobe, stanem i kupim im to. Volim da obradujem ljude oko sebe. Volim da ljudima ulepšam dan. Volim da ih motivišem. Volim da ih iznenadim.

Verovatno, kad bih bila reč, bila bih vreme. Ne zato što mi neto vreme znači, već, jer ljudi bi me više cenili. E, sad ovde leži moja nesigurnost koja se poklapa sa mojim godinama. Nisam sigurna da su ljudi zahvalni za ono što im učinim. To me nervira kod sebe. Što ne znam još kakva osoba želim da budem. Da li želim da nastavim da radim ono što mislim da treba, a pritom da ne razmišljam toliko ili da postavim granice, a ponekad umem da budem baš đubre (cinizam sam otkrila i vešto se njime služim) i ponašam se prema ljudima onako kako zalžuju? Uvek sam nekako između dve vatre. I dalje ne znam šta želim da budem. Ne želim da budem branč. Nikako. Želim da budem neka određena boja. Ništa između. Samo… problem je u tome što … volim više boje.

Najviše me potresa kad ne znam kako će ići tok mog života. Ja kad uveče ostavim svoje prstenje na stolu, ja znam da ću ih ujutru tu zateći. Biče u hasou sa svim na stolu i biće tu. Ali, ako samo na trenutak ostavim svoje želje da malo sačekaju svoje vreme, plašim se da ih sledeći put kad ih budem videla, one neće biti tamo gde sam ih ostavila. Onda moram ponovo da ih tražim, molim da se vrate. Te moje želje me me gledaju i kao da me mrze što ne mislim o njima. One misle da sam sebična. A, nisam ja sebična, vreme je.

Dunja Petković

Izvor: Portal Mladi