03 jul Saša Radojević: „Ovo je kinematografija mladih ljudi!“

Istraživati. Menjati perspektivu. Ispitati mogućnosti. Pisati, režirati, glumiti. Uroniti u njene dubine. Saša Radojević živi sedmu umetnost i u ovom intervjuu govori više o ulogama koje je sebi dodelio trudeći se da bolje razume film i obogati ga svojim idejama.

Šta je 21. vek doneo filmu, a šta mu je uzeo?

–          Doneo u je mogućnost da bude konzumiran u velikim količinama, da se sa lakoćom dolazi do primeraka filmova iz različitih epoha i bliskih i dalekih zemalja. Oduzeo mu je čar kolektivnog događaja i  auru umetničkog otkrovenja. Ne bi trebalo previše žaliti za gubitkom. Bolje je radovati se zbog dobitaka.

S obzirom na to da ste se okušali u više uloga u svetu filma, za sebe kažete da ste fillmmaker. Šta Vam se čini kao najveći izazov- napisati scenario, režirati film, ili možda nešto drugo?

–          Kako vreme prolazi te uloge se sve više preklapaju. Znam da ne mogu da napišem nešto što kao režiser ne mogu da savladam na snimanju. I to sve više postaje jedinstven proces u kojem ima sve manje razlika. U novije vreme kao poseban izazov pojavila se gluma. U filmu Milutina Petrovića «Petlja», u čjem pisanju scenarija sam učestvovao, igram ulogu istražnog tužioca. Voleo bih da u narednim filmovima što više glumim, jer se tako na pravi način otkrivaju dobre i loše strane scenarističkog i rediteljskog posla.

Za scenario filma „Država“ dobili ste Specijalno priznanje na festivalu u Vrnjačkoj Banji… Koliko jednom ostvarenju kome nije glavni cilj da se dopadne publici znače nagrade?

–          Nagrade su za film dragocene, jer mu omogućavaju povećavanje prisustva u javnosti. Bez obzira što radim na filmovima koji ne privlače masovnu publiku svaki gledalac mi je dragocen, a on će se možda pojaviti posredstvom informacije o nagradi koju je dotični film dobio.

U Vašim ostvarenjima glume profesionalci, ali ponekada  se nađu i osobe koje imaju manje glumačkog iskustva (Suzana Zlatanović- Luna Lu i Marija Jelesijević u „Poljupcima“…). Šta filmu donosi druga grupa i šta privlači Vašu pažnju kada birate učesnike?

–          To se u mom slučaju sada ispostavilo kao stalna praksa. Profesionalni glumci donose veštinu i osećaj za tajming, a neprofesionalni glumci relaksiranost i posebnu vrstu autentičnosti. Mada, i oni koje zovem na saradnju, a nisu pofesionalni glumci, imaju iskustva sa umetničkim kreacijama. To je, na primer, slučaj sa pozorišnim rediteljem Milošom Lolićem, rok muzičarem Borisom Vlastelicom ili Jelenom Šušnjar, dizajnerkom sa kojom poslednjih godina najviše i sarađujem.

Autor ste i radio drame “Međedović”, napisane po motivima narodne pripovetke.  Čini se da lagano zaboravljamo bogatu narodnu književnost i da je sve manje koristimo kao inspiraciju. Odakle ideja da uradite suprotno i zašto ste izabrali baš ovu pripovetku?

–          To je ostvarenje dečačkog sna. U osnovnoj školi sam čitao narodnu pripovetku «Međedović» koja me osvojila svojom duhovitošću. Nadao sam se da ću jednog dana moći da učestvujem u njenoj ekranizaciji, ali do toga, nažalost, još uvek nije došlo. Svejedno, radio drama je jedna od retkih oaza u kojoj je moguće adaptirati za igrane strukture respektabilan segment iz trezora književnog blaga.

Ima li ovaj vid izražavanja budućnost na našim prostorima, ili je deo jedne druge ere? Koje su njene prednosti, a koje mane?

– Ispostavilo se da je radio preživeo iako su mu odavno prognozirali nestanak, ali to je samo potvrda teze da novi medij ne znači nužno nestanak starog medija već integrisanje starog u novi medij. Ono što je televizija učinila radiju učinio je internet televiziji – novi medij je apsorbovao stari iako je svaki od njih i dalje postojeći. Prednost radio drame je velika sloboda i produkcijska nezahtevnost, a mana mala vidljivost u javnosti.

Da neke velike cifre zalutaju u kinematografiju i da finansijska strana ni u najmanjoj meri ne uslovljava umetničku, postoji li neki projekat koji biste voleli da ostvarite, a do sada niste imali prilike?

– Velike cifre se već nalaze u našoj kinematografiji, ali su one dostupne autorima posebnog umetničkog senzibiliteta, koji su vešti u socijalnim i finansijskim umrežavanjima. Ako se, ipak, prepustim hipotetici, voleo bih da realizujem film «Greh», čija je radnja vezana za rekonstrukciju nestalog filma čije je snimanje prekinuto zbog početka Drugog svetskog rata.

Iako je kod nas kultura ozbiljno zapostavljena, na festivalima se i dalje predstavljaju mladi autori kojima izazovi tek predstoje. Prepoznajete li među imenima potencijal koji bi mogao da unese promene u srpsku kinematografiju i da joj novu viziju?

–          Ovo je kinematografija mladih ljudi. Stalno se očekuje pravi početak, prepoznaju se vesnici promena, a onda se oni zatru i vapi se za novim početkom. Nije problem, dakle, prvi ili drugi film jer je na tom planu situacija uvek dinamična. Problem su četvrti i peti film, kada se mogu prepoznati prave konture autorskog rukopisa. U novije vreme posebno su se istakli Mladen Đorđević i Nikola Ležaić, ali to im nije nimalo pomoglo da uspostave kontinuitet u radu.

Film „Država“ uručen je publici kao iznenadni poklon. Da li ćete nastaviti da držite svoja ostvarenja dalje od javnosti sve do njihove objave, ili ćete nam otkriti na čemu trenutno radite?

–          Nevolja sa najavama domaćih filmova je u tome što nikad ne znate kada će čitav proces biti završen, pa vas ta činjenica navodi na oprez. Međutim, ova godina je za mene posebna kada je reč o filmskom radu. Završio sam film «Porodica». Već pomenuti film «Petlja» premijeru bi trebalo da ima na Festivalu autorskog filma u decembru. Nadam se da ću na talasu kojim su me ponela ova dva filma do kraja godine uspeti da snimim melodramu «Aleksandra» koju sada intenzivno pripremam.

Vesna Marić