Sam protiv svih, nepovratno ulazim u prazninu

 

Sedmogodišnji Gaspar Noe (Gaspar Noé) doživeo je nešto što će imati veliki uticaj na njegov život. Tada je prvi put pogledao film 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) Stenlija Kjubrika (Stanley Kubrick) i rešio da će postati filmski režiser. Dvadeset i kusur godina kasnije, Gaspar počinje da ostvaruje svoj san.

 

Za jedan njegov film ste sigurno čuli, ako ga već niste gledali, a to je “Otpozadi” (Irréversible), kako je preveden kod nas, mada bi tačan prevod bio “Nepovratan”. On mu je doneo svetsku slavu, niz mnogobrojnih pozitivnih i negativnih kritika, kao i jednu auru kontraverze koja će stalno svetleti oko njegovog imena. Gaspar je slobodan umetnik (režiser), koji sve radi onako kako želi. To mu donosi mnoge finansijske poteškoće u vezi sa stvaranjem filmova, ali i potpuno otvoren prostor, kako se to danas često govori, za političku nekorektnost, što njemu zapravo i odgovara, s obzirom da voli da se bavi svim tabu temama.

Sam protiv svih (2)

 

Dakle, “Otpozadi” je bio prvi njegov film koji sam pogledao. Još tada sam primetio da dolazi do podele kod publike (kako je, uostalom, i u Kanu bilo na premijeri): jedan deo ga je gledao bez daha, gotovo hipnotisano, dok je drugi deo prestajao da ga gleda još oko polovine, proglašavajući ga za nešto najodvratnije što su videli. U svakom slučaju, jasno je da vas ovaj film ne ostavlja ravnodušnim. Mišljenja sam da je velika šteta za svakoga ko nije dao šansu ovom filmu do kraja, osim ako, naravno, nije reč o slabosti stomaka.

 

U filmu glavne uloge tumače Monika Beluči (Monica Bellucci) i Vensan Kasel (Vincent Cassel), koji glume srećni zaljubljeni par. Mislim da je izbor ovo dvoje glumaca bio pravi potez za privlačenje publike, s obzirom da je ovo drugi Gasparov dugometražni film i da, pored mnogih nagrada i nominacija za prethodna ostvarenja, nije još uvek dobio punu pažnju. Što se glume tiče, Monika me je oduševila, naročito zbog desetominutne scene silovanja, već vidim kako se ortaci sprdaju na moj račun zbog ovoga, ali odigrati pred kamerom takvo traumatično i intimno iskustvo veoma uverljivo, za svakog glumca je uspeh. I, da, to je ta scena gde dolazi do prekidanja gledanja filma kod jedne grupe ljudi. Lično, nisam protiv ovakvih surovo realističnih scena, jer mislim da deluju katarzično na ljude. Svi znamo šta je silovanje u teoriji (mnoge žrtve, nažalost, osetile su to na svojoj koži), ali ovo je pravi alarm za svako društvo, moramo učiniti sve što možemo da se ovakve stvari ne događaju. O ovome se čita svakoga dana u novinama, izaziva kod nas zgražavanje, bes ili tugu u prvih par minuta, ali za isto toliko se i zaboravlja. No, da se vratim na temu. Beluči i Kasel su već bili bračni par kada su snimali ovaj film, tako da su veoma realistične i uverljive sve scene koje dele. Gaspar je očigledno učio od Kjubrika još od “Odiseje”, setite se filma “Širom zatvorenih očiju” (Eyes Wide Shut), u kome bračni par glumi tadašnji bračni par Tom Kruz (Tom Cruise) i Nikol Kidman (Nicole Kidman).

 

Posle ovog filma, Gaspara je jedan deo kritike prozvao homofobom zbog lika gej kriminalca koji siluje devojku koju tumači Monika Beluči. Ne bih se složio sa ovim, a ako vas zanima da otkrivate motiv ovog Gasparovog postupka, pogledajte pažljivo film i dobro razmislite o uzrocima mnogobrojnih reakcija likova. Ovaj režiser vam daje prostor za to, na vama je da li ćete da ga popunite.

 

2010 Sundance Film Festival - "Enter The Void" Portraits

Početna scena filma zaintrigirala me je svojim postojanjem, pa sam zahvaljujući njoj otkrio starija Gasparova ostvarenja. Dva pijana čoveka razgovaraju u maloj sobi nekog stana i tom prilikom jedan priznaje drugom kako je bio uhapšen jer je imao seksualni odnos sa ćerkom. Ova scena i likovi nemaju nikakve veze sa radnjom filma “Otpozadi”, ali imaju veze sa prethodnim Gasparovim filmom “Sam protiv svih” (Seul contre tous). Lik koji priznaje incest sa ćerkom je glavni protagonista u prvim Gasparovim filmovima: “Carne” (Meso) i “Sam protiv svih”. Meso je četrdesetominutna uvodna priča za film “Sam protiv svih”.

 

 

Prvo moram da istaknem odličnu glumu Filipa Naona (Philippe Nahon), koji glumi neimenovanog mesara, čoveka kojem ništa ne polazi za rukom. Ceo film je prožet njegovom naracijom, unutrašnjim monologom, koji u nekim momentima prelazi u tok svesti. Ukratko, ovo je životna drama jednog naizgled običnog čoveka. Ideju za lik mesara Gaspar je dobio kad je kao klinac sa ocem dolazio iz Argentine u posetu majci u Francuskoj. Tom prilikom otac mu je skrenuo pažnju na to da se u Francuskoj jede konjsko meso, što u Argentini nije bio slučaj. Još je tada pomislio kako bi bilo dobro da glavni protagonista nekog filma bude mesar.

 

Na samom početku, mesar nam u kratkim crtama iznosi svoje odrastanje: rano je postao siroče, odrastao je u sirotištu gde je bio zlostavljan od strane sveštenika, da bi kasnije postao mesar i otvorio svoju mesnicu. Potom, u nekoliko rečenica prepričava radnju prethodnog kratkog filma “Meso”, koja ga je dovela do sadašnjeg stanja. Žena ga napušta posle porođaja, a on ostaje sam da podiže svoju autističnu ćerku. Kako mu je ćerka poodrasla, kod njega počinju da se bude incestuozni nagoni, protiv kojih se bori. Međutim, prelomni momenat ove drame se dešava kada mesar ubija svog pomoćnika, jer je pogrešno protumačio trag krvi na ćerkinoj odeći. Naime, pomislio je da mu je ćerka silovana od strane pomoćnika, ali se  ispostavlja da je tom prilikom ona dobila prvu menstruaciju. On završava u zatvoru, a ćerka u specijalnoj instituciji. “Sam protiv svih” počinje mesarovim izlaskom iz zatvora, a razvija se neprekidnim pokušavanjem da ponovo osmisli i uzme u ruke svoj život.

 

Kao i kod filma Otpozadi, scene i radnja su surovo realistični, ali mesarova razmišljanja su prava poslastica ovog filma. Nekad je žrtva svojih nagona, nekad je lucidan, filozofski nastrojen, da bi u sledećem momentu postao potpuno prizeman. Navede vas da pomislite da smo svi takvi ponekad, ili možda uvek. Stalno postoji ili. O nekim stvarima dobro razmislimo pre nego što povučemo potez, a nekada delujemo impulsivno, nagonski. U svakom slučaju, vezaćete se za ovaj lik i nalazićete sebe u odobravanjima ili negodovanjima povodom njegovih postupaka. Ponovo postoji velika doza slobode za samostalno sagledavanje i tumačenje filma. Neko može da vidi veliku preopterećenost lika događajima, nadanim i nenadanim, a neko, pak, samo najobičniji život, svakodnevan. Šta je sreća? Šta je ljubav? Koliko je neko nesrećan? Ima li sudbine ili je sami krojimo? Šta je siromaštvo? Šta je bogatstvo? Mislim da bih mogao da ređam ova osnovna pitanja ko zna koliko. Ovaj film vas navodi da se pitate, da postanete filozof, kao i svaki Gasparov.

 

Poslednji film u nizu je “Uđi u prazninu” (Enter the Void) iz 2009. godine. Po Gasparovoj tvrdnji, ovo je njegov prvi osmišljeni scenario, koji dugi niz godina nije mogao da ostvari zbog zahtevnih tehničkih elemenata. Scenario je inspirisan “Tibetanskom knjigom mrtvih”, tako da  se glavna tema filma bavi životom, smrću, postojanjem spiritualnog sveta i reinkarnacije. Krucijalna pitanja se postavljaju ovim filmom, tako da ga možemo videti kao “Gasparovu odiseju”. Čovek se oduvek pitao o postojanju boga, životu pre i posle smrti, stvarao religije, filozofska gledišta, i bio spreman da se bori i ratuje za njih.

 

Za razliku od prethodnih filmova, ovaj je sniman u Tokiju, koji je pun noćnog, šarenog osvetljenja, što je doprinelo psihodeličnoj estetici filma. Ceo je sniman, osim početnih par minuta, iz prvog lica glavnog lika, iz njegovog ugla posmatranja, što nam daje poseban utisak. Daglas Trambul (Douglas Trumbull), čovek koji je bio zadužen za specijalne efekte Kjubrikove “Odiseje”, posebno je pohvalio efekte ovog filma, što je Gasparu puno značilo. Međutim, ovaj dvoipočasovni film nije uspeo da vrati uloženi trud, najviše zbog svoje suviše zahtevne koncepcije za prosečnog gledaoca. No, to ga nije sprečilo da osvoji neke nagrade i da ipak bude jedno veoma vredno delo.

 

Glavni lik, momak po imenu Oskar, živi u Tokiju sa sestrom Lindom. Rano su postali siročići, da bi kroz dvadesetak godina živeli u Tokiju radeći mutne poslove. Oskar je postao diler droge, a Linda striptizeta. Na početku filma Oskar je ubijen od strane policije, i tu nastupa najveći šok. Glavni protagonista je mrtav, ali film tek počinje. Njegov duh izlazi iz tela i pokušava da se snađe u svom trenutnom položaju. Setite se šta sam prethodno pomenuo i shvatićete da ovo uopšte nije tipičan film. Gaspar ga je žanrovski odredio kao “psihodeličnu melodramu”, tako da ne bih imao šta da dodam. Ovo ostvarenje ćete ili doživeti, ili vam nimalo neće biti interesantno.

 

Gaspar Noe nije snimio puno filmova za ovih dvadesetak godina, ali je svaki pažljivo osmislio i ostvario. Svideli vam se ili ne, sigurno je da nećete biti ravnodušni, jer Gaspar ne poznaje banalnost.

 

Autor: Marko Nikitović

Fotografije: letempsdetruittout.net, latercera.com

Nema komentara

Ostavi komentar