09 jun Sabrana nedela: Besplodnost

Nemam dece. Neću ih ni imati. Znam da neću. Ne mogu. Kad mi je lekar saopštio besplodnost – laknulo mi je. Dobila sam time opravdanje za već nepostojeću želju za majčinstvom. Želju konačno spranu i pročišćenu. U moju odbranu stao je neko nepokoriv: činjenica. Dok ja više nisam bila krivo osuđivana zbog svog izbora. Najednom sam s mesta ološa bila zbačena na klupu sažaljenja. I smejala sam se odande dok bi po neko čak i pustio empatiju da se niz oči slije pred saznanjem da ne mogu, da sam uskraćena za mogućnost reprudokovanja. Zapravo, nemoguće je biti uskraćen za ono ka čemu ne težite. Težili su snagom apsurda drugi. Valjda su zato i besmisleno, putem transfera osećanja, i plakali. Puštala sam ih da plaču. Šta ću ja sad. Kako da tešim kad je uteha upućena ispunjenoj meni. Ne mogu. Kao i što ne mogu da imam dece.

U stvari, da me ne biste pokosili prigovorom kako lažem, ja i imam već jedno dete; dete koje duševno zbrinjavam.

Odgledala sam ga kako raste.

Znalo je da traži – znala sam da pružim.

Učila sam ga da ne izbegava bol. Da snagu istog ne omalovažava ukoliko želi da opstane.

Opstajalo je.

Ne pamtim mu visoke temperature, prelome kostiju ni suvi kašalj ni blage prehlade – to se moje dete protivu drugih i težih bolesti borilo.

Pamtim ga po krvlju. Po svežim i često promenjenim povojima. Po nezaraslim ranama ga pamtim – vidim kako koracima novih dana bivaju sve šire, dublje, otvorenije, al’ su dobro, po naloženim savetima, prikrivene.

Kraj levog ramena, gde se za srce veruje kako otkucijama ispunjava uslove življenja, mom je detetu rez, pukotina posred grudi.

Ne boli ga. Ne boli ga više ništa.

U tu jamu, pećinastog naličija, više ne upada.

Zariješ li pogled dublje napojen zlom – poskočiće opkoljeni vuk. Odgrnuće kožu i žustro glavu ispupčiti. Taj se vuk, majka zna, odvajkada bori da se ipak ne izbori. I da se pri svakoj izgubljenoj borbi samo izdržljivosti preda. I to je, majci, najveća pobeda.

Tu, tu, kraj levog ramena, gde je gnoj ostenjen – saginje se krhka lomljiva grana, nad snagom presahlog korita reke puca – i vazdan se tako, objašnjive prošlim, suve grane lome, lome, da se nikada ne slome.

Izdržljivo je znam. Istrajno iako se dugo već prelama hoće li po smrt il’ da smrt pričeka.

Ne govorim mu ništa. Učeno je da se smrti ne boji. Učeno je kako se čak i neizbežno bira. I nema ni dobrog ni zlog u tome – tu čuči, samo, neodkučiva, nekima, istina.

Zaista mu ne govorim više ništa. Pomilujem mu mokro čelo i zaplačem što se već odavno ne igra. A dete je. Još je dete po očima, po pogledu – ne i po kičmi sagnutoj u bespuće, svijenoj u srp, ne bi li jedino osakaćenoj zemlji pogled rane posred grudi poverio. Oko rane moje što gleda s izivnjenjem što se, ipak brat sili i zemlju ljuto uzalud savlađuje.

Gledam ga u zrelost. Gusta je, rano stečena. Ponovo mu brišem mokro čelo od napora i znoja, od bolesti ljudskog soja – od bolesti što smo ljudi – te se majka, koja dece nema, i ne srdi što se podsmešljivo ruga danu – što zažali dovek život što na njega kanu. Samo saglasno, dok povijam zglobove okovane, glavom odmahnem, i razumem što to dete u meni decu ne kani.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografije: pinterst.com