19 mar Reci NE morfijumu!

– Da li umirem?

– Ne.

– Kako znate?

– To mi je posao.

– Ali ja sam biljka. Tu filmsku ulogu ne volim.

– Imate blagu upalu. Kad ispijete lekove biće vam bolje.

– Znači, nema šanse da mi prepišete morfijum, samo ove roze tablete?

– Utoplite se i odmarajte.

– Dobro, evo da se nagodimo. Šta treba da uradim da me manje boli i da nekako prespavam do proleća?

– Da redovno uzimate tablete i da za početak zatvorite oči.

Doktorkin savet je zvučao jednostavno. Zatvarala sam oči dva dana. Trećeg me ni krevet više nije hteo. Dok me tablete i ćebe ne rifrešuju i vrate u normalu, odlučila sam, da kad već moram da budem biljka, da budem biljka koja misli. Ili koja misli na lepe trenutke. Ili koja se priseća. Ukoliko mi ovaj eksperiment pođe od ruke, zarekla sam se da ću jednom napisati knjigu. Radni naslov: „Reci ne morfijumu! Budi jaka!“

Uzimam album sa starim fotografijama i puštam film da se vijori ispod trepavica.

Prva fotografija:

Imam plave uvojke i mornarsku majicu. Sunce je proširilo pege po mom licu. Trčkaram po Stradunu i jedem sladoled od jagode. Tri kugle, sa prelivom od čokolade. Neki čika me pita da li sam Šveđanka. Kažem mu da nikad nisam videla pravu Šveđanku, ali ako je ona prava lepa, da mi se onda sviđa da budem odatle.

Druga fotografija:

Klatim se na ljuljašci. Verujem da je ljuljaška “prevozno sredstvo za gde god ‘oćeš”. Krenula sam u vrtić. Fale mi neki zubi. Ne fali mi mašta. Imam dva dečka. Obojica mi kupuju Kiki bombone. Krezava sam i srećna.

Treća fotografija:

Školska priredba je u staroj fiskulturnoj sali. Imam kariranu suknju, ogromnu kragnu i jednu spuštenu dokolenicu. Taj detalj me ne brine, jer sam zaljubljena u svoje nove lakovane cipele. Izlazim na binu da odrecitujem rodoljubivu pesmu. Mislim da je Đura Jakšić. Na drugom refrenu zastajem. Ne mogu da se setim kako počinje naredna strofa. Publika kreće da šapuće i da se meškolji. Neko se nasmejao. Preznojavam se. Počinjem da izmišljam svoju verziju pesme. Vidim nastavnicu kako me mrko gleda. Odlučujem da odglumim padanje u nesvest. Padam uverljivo. Svi su ućutali. Onaj “Neko” je prestao da se smeje.

Četvrta fotografija:

Dvorište gimnazije. Pocepane farmerke i bele starke. Sedim na klupi i držim cigaretu u rukama. Mislim da sam šmeker jer umem da uvučem dim, a da se ne zakašljem. Počinjem da se ložim na književnost. Zamišljam kako sedim u biblioteci Filološkog fakulteta. Ložim se na Milana Mladenovića i na njegov svet koji je otvoren za poglede. Tražim takav svet. Verujem da je on sakriven u jednom dečaku sa prirodnog smera. Pišem pesme tom dečaku. Nevešte, pune klišea. On me ne šljivi. Kasnije me muva na maturskoj večeri. Kasnije je bilo kasno. Više ne pišem pesme. Ne znam.

Peta fotografija:

Mama je obukla bež košulju. Grli me i kaže da sam smršala u Beogradu. Baka je pored. Ima tufnastu kecelju i drži tepsiju sa mojim omiljenim kolačem od višanja. Onim starinskim, što lepo miriše. Koji je posut lepljivim šećerom u parhu. Lepljivim poput mojih snova. Pitaju me kako je na toj književnosti. Kažem da je sjajno i preobimno u isto vreme. Kažem da se ni mrtva ne bih vratila kući. U grad čije ulice sada izgledaju manje. I ne vratim se.

Šesta fotografija:

Moj prvi okean. Šareni kupaći i ravan stomak. Smem da uđem u vodu samo do kolena. Imam 28 godina i uverena sam da talas može da me pojede. Čujem samo reči na francuskom i to mi prija. I zvuk talasa.

Sedma fotografija:

Prvi rođendan Blacksheep-a. Crna košulja i tufnasta mašna. Srećna sam dok duvamo svećicu. Dok jedem ljubičasti kapkejk. Dok gledam sve te ljude kojima osećam reči. Dok DJ drnda neku idiotsku muziku. Dok traje.

Zazvonio je telefon.

– Je l’ umireš?

– Ne.

– Kako znaš?

– Sve dok se film vijori ispod mojih trepavica, znam da nisam za umiranje.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: weheartit.com