23 sep Realno: Ne trebaš mi

Trenutno čitam knjigu „Taster sa zvezdicom“, autorke Benoat Grul, velike francuske književnice i feminskinje. Ne, neću se baviti feminizmom kao takvim, već temom knjige koja mi se već neko vreme vrti po glavi – starenje.

Nisam još došla u fazu života u kojoj se ogorčeno budim i brojim bore. Više posmatram druge. Društvo se menja iz dana u dan. Moja generacija, i njoj bliže su vaspitane da starije sugrađane poštuju. Današnje sve manje shvataju šta reč vaspitanje predstavlja. Zbog toga sam ogorčena.

Primećujem i nervira me, kako se stari ljudi tretiraju kao otpad društva. Stari i beskorisni, dežurna smetala. Da li ljudi postaju naporniji i detinjastiji kada ostare? Da. Da li ih zbog bolesti i starosti treba konzervirati i odbaciti dok ne dođe vreme za večni san? Nikako!

Nažalost, sve više ljudi tako tretira svoje roditelje, bake, deke, komšije, poznanike. Svi ćemo mi postati ljušture svojih era. Od te bolesti se ne leči, nadajmo se da ćemo je dočekati. Da li smo sebi za pravo da brišemo decenije tuđeg hoda, disanja, misli, rada, smeha, grešaka, suza. To je bahatost, čista bahatost. Benoat u svojoj knjizi savršeno opisuje kako detetu od pet godina nije jasno da je njegova baka bila mala i vozila bicikl. Pobogu, pa baka se rodila stara, a mama se rodila kao mama, šta sad tu nije jasno?! Uloga deteta rezervisana je samo za jednog protagonistu. I nije to dete krivo. Sve dok ne odraste i nastavi tako da se ponaša. Kada se približi zima života, njene učesnike odstranjujemo iz svojih života, svojih godišnjih doba. Bojimo se smrti, bojimo se nestanka i dajemo sebi slobodu da ih nasilno razrešimo dužnosti življenja. Bahatost se nastavlja. Ima li tome kraja? Nema.

Starijima oduzimamo pravo da ostanu ljudi, da uče iako to sada ide sporije. Dozvoljavamo im samo da broje svoje lekove i gledaju televizor, nadajući se da će ih hipnotisati i ostaviti u tom položaju da ne ometaju naše tako važne planove. I doći će dan da njih više neće biti, a oni najgori od nas daće sebi poslednju slobodu i izbrisaće svako sećanje na nekoga ko ga je učio da opstane u okrutnom svetu, ko im je krišom davao slatkiše, vodio u šetnje, učio da igraju karte i šah, čitao bajke. Jedan dan roditelji će postati stari, za njima i mi. Nismo imuni, a imamo sva prava koja smo stekli onog dana kada smo udahnuli prvi dah.

Game over.

Nije mi bila namera da solim pamet, da budem okrutna. Želela sam da vas podsetim, da ako još imate svoje bake i deke, posvetite im vremena da svoj život žive do kraja, a ne preživljavaju nadajući da ćete ih danas zvati ili posetiti.

Tamara Maksimović

Izvor: Portal Mladi