11 dec Razglednica iz Frankfurta 11

        Rešio sam da celu jednu „Razglednicu“ posvetim „našim kafanama“ u Evropi. Nisam mnogo njih posetio – dve u Nemačkoj i jednu u Švajcarskoj. Možda sam malo video, ali sam u njima svašta video!!!

        Kada sam stigao u Frankfurt, odmah sam se javio jednoj staroj prijateljici, koja se preselila u Nemačku pre nekih 4–5 godina. Javih joj da sam stigao u njen grad. Već za vikend me je pozvala i dogovorili smo se da uveče izađemo. Pokupila me je oko 23h, došla je po mene sa kumom u teget BMW-u. U putu mi je objasnila da idemo u neko mesto koje se zove Ofenbah. Tamo postoje „naše kafane“, uživo muzika, naši ljudi. Verujem da je imala dobre namere, zna da sam čovek seljak, meraklija, da volim narodnjake i da se uz njih najbolje provodim. Parkirali smo se u nekoj mračnoj ulici. Curama je bilo potrebno nekoliko minuta da se doteraju i uskoro smo bili u lokalu. Lokal je izgledao kao Dom kulture u Starom Selu – šank, dva separea, dva stola, pevač, pevaljka, gazda (ćelavi glavonja koji još nije skapirao da su 90-te prošle), konobarica (koja je jedina zaslužila moju punu pažnju, duševna devojka) i još nekoliko ljudi. Lokal se brzo punio. Naš sto se nalazio pored muzike, zbog čega sam kasnije zažalio, a u prvom separeu do nas sedele su vesele vlajnice, koje je lakše preskočiti nego zaobići. Pili smo red bul i votku, to je valjda gastarbajtersko piće, svi su pili to, a meni bi svakako više prijao red slaninice uz šljivovicu, ili čak litar belog i sifon. A pevaljka peva, peva k’o slavuj, doduše, slavuj sa bronhitisom, ali slavuj je slavuj. Peva pevaljka, pevaju vlajnice, ćelavi gazda snima klinkice, svi se raspištoljili, ma prava seljanija, tako da sam se ja lako uklopio. Previše je bilo, čak i za mene, kada su oko 1h dragi gosti raspalili kolce sa vlajnicama na čelu, pa svi đipaju, ne zna ko na koju stranu vuče, gaze se štiklama, svaka bi da vodi kolo, a nožice samo lete i svi se prave kao da su vrsni u tome što rade. A meni u glavi Čorba, pa on je to sve video i fino, slikovito opisao… Drago mi je što svaki dan nije subota.

             Ovde ću napraviti jednu malu digresiju. Nekoliko dana pred moj put za Lucern, vozio sam se sa svojom dragom komšinicom Irenom i njenom drugaricom Marijanom. Irena je divna i sjajna devojka, za dva dana sam sa njom u Frankfurtu video više nego prethodna dva meseca. Nažalost, imali smo samo dva dana, ja sam imao rezervisanu kartu za Lucern, a ona se morala vratiti u Pizu, tamo studira. O njoj drugom prilikom potanko, ali veliko joj hvala. Inače, želeo sam da je pomenem u vezi sa folklorom. Kada se pomenu kolce i lažni patriotizam koji naši ljudi neguju po dijaspori, setim se njene priče: u Frankfurt je došla posle osnovne škole, a naši je odmah vrbovali da se priključi takozvanom kulturno-umetničkom društvu (to mu ovde dođe kao neka sekta), malo da „ripa po daskama”. Jednog dana je pozvala mamu i rekla joj:

– Mama, super je u školi, lepo sam se snasla, društvo je fino, učim i, da, počela sam da igram folklor.

    – P…a ti materina, a u Srbiji sam ti plaćala časove modernog plesa, nisi htela u kolo ni na svadbi!!!

Ene, pa ko shvati – shvatio je čemu ova digresija. Elem, vratimo se kolcetu u prethodno pomenutoj „kafani”. Kada su se svi „izripali”, oznojili i ocedili na podijumu, svako se vratio na svoje mesto, brisao lice papirnim maramicama i naručio još po jedno piće za osveženje, pa da se žurka nastavi. Bilo je kao kada se svi vrate pod šatru posle ringišpila i kojekavih igara na vašaru. A onda su moje domaćice rešile da promene lokal… pa, gore od ovoga ne može, tako da mi je svejedno.

          Prešli smo ulicu i ušli u još jednu „našu kafanu”. Ovde se video veliki napredak, uložili su koji evrić u enterijer, koji je bio „bogato”, evropski opremljen. Crno i zlatno su opet „in”. Dugački crni šank prostirao se duž cele leve strane, sa desne strane nalazili su se separei, koji su se polako izdizali do VIP lože u koju su bili smešteni takozvani D&G, Draganče i Goranče iz Donjeg Brijanja. Muzika, razume se, uživo – na izdignutoj bini nalazili su se pevač sa klavijaturama i pevačica u flamingo fazonu, a pevač je tresao sline u fudbalskom fazonu, sve je bilo na nivou. Stali smo pored šanka i nastavili sa red bulom i votkom, a ja sam tome pridružio pivo, neverovatno, imali su samo Hajneken. Hit večeri bila je pesma sa stihom „malo viski, malo koka-kola”, evo i sada mi se vrti po glavi i odzvanja… izuzetna numera. Nastavio sam da se nalivam. Pridružio mi se jedan baja, prijatelj mojih domaćica, fin momak iz Kraljeva. Pitam ja njega zna li Svetlanu Cecu Stojić iz Kraljeva, a on ne zna.

–        Nisi ti, prijatelju, iz Kraljeva čim ne znaš Cecu! – nastavljam ja – Zamisli da ja, čovek iz Starog Sela, ne znam  Peru Zgurka, Žiku Konduru ili Ljubu Kugu, ili onu malu…

Videše moje drugarice koliko je sati, pa me odvezoše u stan i tu se rastadosmo. Ja mislim da sam se fino ponašao, ali se nakon te večeri više nismo videli… mada smo se par puta čuli.

         Opišimo i švajcarsku „našu kafanu“, zove se „Amadeus“. Teča i ja smo izašli sami. Prvo me je odveo u neki lokalini pab, simpatičan lokal sa drvenim šankom, drvenim stolovima i stolicama, sa pikadom i fudbalom na TV-u. Bilo je i dosta piva, pab k’o pab. Popili smo pivo i otišli u „Amadeus“. Moj teča Gogi je verovao da će mi tamo biti bolje, a i kuća nam je bliža… mudar je čovek taj moj teča. Ušli smo u lokal oko ponoći, još je bilo prazno i muzika se tek spremala za ordiniranje. Kafić me je podsetio na kafić koji posećujem u svom selu, pa sam se osetio kao na svom terenu, odmah mi se dopao. Pevaljka mi se posebno svidela, a pevač je znao da peva. Kada je stiglo pivo, ljudi, mojoj sreći nije bilo kraja – bio je to „jelenko” ’ladan k’o taština duša! Odavno nisam tako uživao u pivu, ture su stizale jedna za drugom, teča je častio, a ja se trudio da se pokažem u pravom svetlu, u stilu jednog Stepanovića. Ova „kafana“ ima više prava da bude „naša“ jer ima naše pivo! Bilo je čak i neke šljivovice i „Rubinovog“ vinjaka! Pevač je zaista znao da peva, a posle svakog piva me je pesmom sve dublje pogađao, nostalgija se budila, a sa njom i seljak u meni. Gazda je bio sjajan tip, imao je stajling bivšeg člana neke rok-bajkerske grupe. Imao je dugu, crnu, tršavu kosu, crnu bradu i košuljicu sa ilustracijom nekih motorčića (poslednji krug u Monci, taj fazon). Malo se pilo, malo slikalo, malo đuskalo, pevalo, nažalost, pevaljka se nije dirala, nije bilo skidanja do pasa, busanja po grudima i ostalog što prati ovakve izlaske. Sve u svemu, jedno od najboljih večeri koje sam za ova tri meseca proveo van Srbije.

           Kada bih morao da se odlučim za neku od ovih evropskih „naših kafana“, ja bih se odlučio za švajcarsku „našu kafanu“, da li zbog društva, atmosfere, JELENA, Jelene, nije ni bitno… No, iako sam se ja fino proveo, opet je to bila veštački stvorena atmosfera. Trude se da stvore nešto čega sve manje ima i u Srbiji, gde se reč KAFANA tako olako izgovara, da me zaboli srce svaki put kada ljudi kažu: „Idemu u kafanu da pijemo rakiju!“ A gospoda sede u nekom fensi kafiću i piju Jack-a, ali oni su boemi jer govore „kafana“, „rakija“… Sramota, pa pogledajte samo Skadarliju! Svaki put kada prođem pored nje, pogledam je sa tugom u očima, jer nisam imao prilike da upoznam prave čari te boemske četvrti… Sada je to turistička atrakcija, pomodarstvo, Đura se u grobu prevrće, a meni želudac, ali ne od rakije… Ovim završavam jer već previše emotivno uranjam u ovu priču.

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: wallsave.com, favim.com