11 maj RADNI DAN

„Od pisanja se živi, od svega ostalog se preživljava.“ (Ja)

Krenula sam na posao sa neverovatnim bolom. U zgradi me niko nije pozdravio niti ispratio, jer su svi već odavno bili na svojim radnim mestima, srkali drugu ili treću kafu i psovali dan, godinu, vreme, nevreme, Vučića, Slobu, Tita i sličnu ekipu. Sloboda govora, šta li. Da se Tito i ja pitamo, odavno bi sve to završilo na Golom otoku, ili makar u vojsci.

Bol nije prestajao iako sam se pretvarala da ne postoji. Pretvarala sam se i da me boli zub, jer bih taj bol lakše podnela, ali nije upalilo. Na kraju sam odlučila da se pravim da sam muško, mada ni to nije pomoglo. I tako..do posla sam stigla iznenađujuće brzo i gotovo u minut. Nisam želela da im poklanjam trenutke svog dragocenog života. Ponekad imam osećaj da namerno kasnim na posao, iako znam kakve to posledice nosi. Nekako mi je vazda bilo žao da poranim. I to je jedina i prava istina.

Posao kao i svaki drugi, drž’- ne daj po ceo dan. Ili si smoren ili su takvi oko tebe. Uvek ima i nekih koji te nasmeju, pa poželiš da im rodiš petoro dece, a onda dođe onaj jedan sa dvoje klinaca, pa ti i sama pomisao na njih presedne. I tako u krug, ceo dan. Ne radiš šta voliš, ali voliš što radiš, jer je i to postao uspeh.

Zvanično radim četiri posla i pripremam se za peti. Peti je nešto sasvim novo, nepoznato, sa strukom tesno vezano, pa želim da najbolje prođe. Ova prva dva radim jer moram, druga dva jer volim. Potpisana sam tu i tamo ispod nekih tekstova, upisana sam tu i tamo za neke dnevnice, pa se to prebije i dobiješ nešto para i nešto dobro utrošenog vremena, spram – bez para i dosta loše utrošenog vremena. Crtama sami povežite parove, pa zaključite otkud broj četiri u priči.

Kad smo već kod bola, razume se da te niko ništa ne pita i da si obavezan da svojih 6, 7, 8 sati odradiš kao zmaj, pa sam i sama počela tako da se postavljam prema svom organizmu, iliti da gazdujem. Nisi gladan, nisi žedan, ne piški ti se, ne boli te glava, zub, žulj, jetra, slezina, jer još nije pauza. Dođe pauza, onda sve to obaviš, malo „jao-jao“ pokukaš i teraš dalje. Uveče si kod kuće, svi su na okupu i gledaju „Odeljenje“, pa trenutno kapiraju kako imaju dvoje normalne i zdrave dece i ostave te na miru makar za to veče i uskrate za ćaskanje o junsko-julskom. A ti se onda kidaš, jer to nije normalno, to da oni ne pridikuju, pa ti se opet sve svodi na isto. A onda shvatiš da se džabe nerviraš, jer i sam vidiš da su ti pokušaji na faxu šareni kao lavirint iz Politike, ti vidiš izlaz, ali niđe veze koji je pravi put. I sa tim mislima utoneš u san, jer si mrtav umoran, pa je i mozak rekao laku noć.

Ujutru si opet čio, jer te čeka kuvanje prve jutarnje, a taj ritual ne daš nikome. Ne daj bože da jedeš nešto pre nje. Još ako pušiš, nema ništa bolje od čira na želucu. I tako će biti do kraja života. A onda se opet bliži radno vreme i trčanje na posao, stizanje u minut i neki novi bol i suzdržavanje.

Ali slobodan dan je druga priča. Tada nastupaju ona druga dva „posla“. Onda oživiš. Bude ti se sva čula kao romantičarima u prirodi i počinješ da primećuješ bubice i sranja. Dišeš vazduh koji miriše i okupan si suncevim zracima koji ne izazivaju rak. I onda sedneš, konačno sedneš, i kreneš da živiš. Da pišeš. Da osećaš da si stvoren da bi upravo to radio. Nisi najbolji, ali si srećan. I voliš sebe. I voliš jer to radiš. I nema veze što imaš dioptriju zbog fonta 10. Samo staviš naočare i teraš dalje. I pišeš, pišeš, pišeš i ljudima se to svidi, ili ne. Ali ti i dalje to radiš i smeješ se. I prvi put voliš što trpiš i ne ideš u wc da ti ne ode misao. Ili ti mama donese nešto da baciš u kljun, koji je u konstantnom položaju za izgovaranje-vauuuuu. I srkneš kafu skuvanu još to jutro, hladna je naravno, pa se praviš da je ice, i toliko maštaš i toliko se uživiš da ni ne primetiš da je pao mrak i da su kroz kuću protutnjali gosti. A i mrak ima tu neku svoju draž, pa nastavljaš da pišeš sve dok oči ne počnu da te peku, a sestri kažeš da je to od šminke. Ona onda odgovori da si kreten i da se danas nisi ni šminkala, a i što bi kad kostur nisi ni makla od kompa…a i da je njen red.

Ahhhhhhh to poražavajuće, od detinjstva ostalo, a i dalje tako strašno – „moj je red“. Tu je kraj. Gubiš sve argumente pred „Moj je red“ i kao nekad na pismenom dopisuješ još nekoliko reči ne bi li iskoristio to što je skoknula po sok, slatko, kafu, vodu, žvaku… I nema više. Kraj radnog dana. Povratak u stvarnost. Ali napunio si baterije. Spreman si da se sutra vratiš na staro i radiš neki od prva dva posla, a sve maštajući o par redaka koje možeš da zabeležiš u vreme pauze, dok jednom rukom srčeš kafu, a drugom držiš sendvič.

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: Art about