21 apr Radio

„Koliko godina je prošlo otkad te nemam…ni oca, ni brata…Stari dobri radio, nikom’ zla uradio…“

Setim se 1999. ima tu dosta mraka. Ja…jedno, na izgled, neustrašivo dete. Kasarna, danas deo sećanja, bila je tik uz vojnu zgradu  (pored Doma vojske) u kojoj sam odrastala. Sve je to bio strogi centar grada i života. To veče, samo se sećam, s majčinih usta je skliznulo – počelo je.

Puta s drugog sprata nije bilo, gelera i pepela jeste. Otac se odazvao vojnoj dužnosti, ja pišem pisma. Jedno neustrašivo dete. Spavalo se otvorenih ociju. Učila sam sa dedom ispod dunje dok je slušao vesti na radio stanici. Od tad je svaki zvuk prigušen ako ne dolazi odatle. Uvek je imao prednost jer nikada nije izdao. Znala sam da se plaši iako me je sve vreme hrabrio da je kraj blizu. Moj posao je bio da naučim tablicu množenja, a ja sam ispitivala o politici, o tome kako mogu da budem predsednik. Znali su da znam sve, a toga su se više plašili. Iz noći u noć, svi su a niko nije spavao.

Potisnutih strahova, počeli smo zaista da spavamo do 2006. kad je stravična noć priredila mjuzikl „Cigani lete u nebo“…

Sad sam već veliko dete, s jasnijim planom kako postati predsednik. Vojno skladište između dva grada je odigralo svoju predstavu. Iz sna se budim u grču jer u noći je dan. Nebo je crveno, umesto kiše pada pepeo, eksplozije su česte, jake pa slabije i bolnije. Opet geleri. Prozor dnevne sobe, kunem se, došao je do mene. To je jedan veliki prozor sastavljen iz petnaestak malih, bila sam na 3m od njega a on je došao do mene. Nazad nisam mogla zbog artiljerijskog projektila koji je pridržavao zadnji zid kuće.

2014. sam bila uz Veliku Moravu. Nema karte na kojoj mi deda nije ucrtao dokle može voda da dođe. Nema ni karte na kojoj mi nije ucrtano i vojno-geografski gde mi se nalazi kuća. Nema ni činjenice onog neustrašivog deteta koje nije pobilo svaku teoriju. Voda nije došla do mojih vrata, a oči su mi presušile još 1999.

2020. slušam radio.

Autorka: Tijana Pavlović

Fotografija: weheartit.com