02 apr Putarina snova

Krotimo tunele svesti, rađamo svetlost doslednosti iznova. Noć. Nabujale misli stežu mišiće i zvone tugom u štitnoj žlezdi. Grlo žare note natovarenih nesigurnosti u budućim bojama sklada. Bas bubanj najavljuje običaj u kojem bliskost postaje opsesija oko koje se pletu neizrečene prostirke ukočenih radosti. Kako ih oživeti? Prevazići beskraj trenutka iz detinjstva koji je poput metka prošao kroz meso i plovi mrežom krvnih prohteva? Barka koja nema putokaz, smer, rastače se na delti sećanja i šumi, tone, izranja ponovo. Da imam peraja i sposobnost samoobmane, bilo bi mi lakše. Zaveslala bih snažno i izbacila je kroz pupak, vraćajući se na početak gde počelo je ovo putešestvije večite smene godišnjih doba u kojima srca moja umiru i svanjavaju novim rođenjem, neujednačenim beskrajem kajanja. Tek poneka kosmička stanica me odobrovolji i ja letim u susret zvezdama. Nepregledna tama nije kobna po moju dušu, jer imam svoj pulsirajući balon koji me štiti i hrabri. Provlačim jednu malu zvezdu kroz ušice igle za šivenje lutaka. Sedim u naseobini lutajućih duša, na jednom oštrom meteoru, sklapam beskrajne delove zvezdane kiše u prilazu Zemlji.

U noći, u iskakanju iz šina života, naši koloseci se ne ukrštaju, samo tutnje putnici u vagonima, glave i tela im podrhtavaju i oni mirno podnose jaram titrajućeg nesklada. Tek po koji dosadnjaković kresne šibicu i zapali svoj duvan, vuče i ispušta ga iz pluća umesto krika kojeg redovno ispija uz večeru.

Crvena lica, nabrekli osmesi – nerešeno pitanje o životnom pozivu. Kuvaju mi kafu i gledaju me pomamno. Okrećem im leđa u nadi da će se moja  barka rikošet ovog puta odbiti o njihove praznine i ispaliti u nekog od njih. Ništa. Njihov smeh je ohol i sramotan, oči razmrskane požudom, tela razvratnih pokreta guše moje romantične ideale. Tada pomislih na tebe. Snenog i spokojnog u odluci da se nikada ne sretnemo. Najmanje što mogu da kažem o tebi i da ukradem iz svojih senzacija u naraštaju po koju draž je – zaštitnik. Borim se, ali te i dalje dozivam i vidim pored sebe. Smiruješ me svojim odlaganjem besova u ovoj realnosti koju ne biram za sebe. Trnovit je put pokoravanja onome u šta veruješ. Samo dostojanstveni trik – što se od sagovornika ne očekuje. Obično su to nekakvi prazni razgovori u hodu. Neobavezne dosetke koje razbijaju fasadu dosade i grebu srce smehom. Igre sudbine, samopoštovanja i vere u sebe i druge. Ah, kako je svemu tome teško izbiti korbač u kovitlanju na žrtvu. Razbijeno parče snova okusila sam tek kada sam se probudila.

Dočekali su me široki i nespretni zagrljaji dece, obezličena iskustva staraca, osmeh koji razbija bol. Bila sam nepregledna u odlukama i srećna u svojoj barci koja sama sebi određuje smer i naplaćuje vožnju. Pritisak je posustao, oči se dremljivo razbiše o jedan gorostasni planinski predeo prekriven snegom, uši se otpušiše, spremne da čuju tvoje razmetljive zahteve. Ukus metala u ustima, zavarala sam slatkim sokom posisane bombone. Ruke hladne, noge slabe, koračale su bez osećaja da je pokret istinski naporan. Ponovo sam odlutala u zemlju dece, staraca i smeha. Tamo su putarine ukinute.

Autorka: Aleksandra Horvat

Fotografija: Vjećeslav Berar