13 feb Polazimo

Bliži se 14. februar – Sveti Trifun iliti Dan zaljubljenih. Pominjem oba, jer, u principu, ne marim za oba. Podjednako ne marim. Marim za tebe, koji ovo čitaš, pa pominjem oba, jer šta ja znam kome se ti klanjaš iliti šta slaviš. Ne znam ni čitaš li ti moje reči il si samo laskavac, pa mi kažeš kako lepo pišem i kako te podignu često moje reči i kako sam talentovana. Jesi laskavac, jer ja nisam svesna toga. Nije što se glupiram i glumim stidnost, već stvarno ne smatram svoje reči velikima! Ne, u odnosu na, na primer, tvoje reči.

 No, možda ti ne čitaš ovo, nego samo kažeš da si pročitao i da ti se sviđa. Nekad kažeš da si pročitao x puta i da si se pronašao. Nekad ne kažeš ništa odmah, al posle, između zagrljaja i mog blebetanja, uspeš da prozboriš da ti se sviđa deo gde kažem baš nešto. Pa ti ja pričam zašto sam to rekla. Istorijat. A svaka moja reč ima istorijat. I nekad sebi samoj dosadim opširnošću. Al tebe u nekom momentu pogledam – upijaš svaku reč. Možda samo dobro glumiš, ne znam. Al kažeš da voliš kad pričam.

 I onda se ja mislim, bliži se taj dan, kad ljudi jedni drugima kažu one dve velike reči mnogo puta, kad se naročito grle i šapuću na jastuku, poklanjaju neke simpatične poklone ili su pak opredeljeni za klasičnu cvet+bombonjera – srce varijantu, pa bi trebalo da i ja kažem pokoju o ljubavi. Očekuje se. Uh, al ja tako ne umem sa očekivanjima!

 Znaš, jedne godine, kad se bližio taj Dan, jedan dečak me je diskretno pitao šta ja mislim o istome. Zbunila sam se puno, moram ti priznati, kod tih reči: „dan“ – u redu, jedan od februarskih dana + „zaljubljenih“ – okej, zaljubljena s.. Da li sam zaljubljena? To je potrajalo par sekundi, ja sam, kao i uvek, temu zatvorila svojim blentavim osmehom. Već sutradan, rekla sam tom dečaku da neću da bude moj dečak. Čim se mislim, nema tu z od zaljubljenosti. Ćao – zdravo!

 I ti sad, ako ovo čitaš, već ti malko nije svejedno, vrlo verovatno, što sam tom dečaku to tako rekla. Možda misliš da ću nešto slično tebi da kažem. Da ću neku temu tek tako zatvoriti osmehom. Da ću se misliti.

Ali, znaš, ja ne znam šta je ljubav. Mada misliš da sam pametnica tvoja, ja, eto, ne znam. A kako da pišem, kad ne znam? Ne znam da pišem, al umem da je osetim, izgleda.

 A osećam je kad piljiš. I kad nemamo dijalog, već se u monolozima smenjujemo. I kad imam hiljadu i jednu paralelnu misao u trenutku, a ti baš tada kažeš nešto lepo, pa ih poremetiš. I kada toliko pričam kad smo zajedno, hej! Ja ni sa kim toliko ne pričam. Nisam taj čovek. Al nešto se u meni desi kad si tu. Možda tako pokušavam da sakrijem da mi nije svejedno. A nije mi svejedno. Nimalo.

 Kako da mi bude svejedno, kad se tako lepo grliš? Kako da mi bude svejedno kad pošalješ tako „voljivu“ poruku za dobro jutro? Kako da mi bude svejedno i da se ne nasmejem, što je tvoje „dobro jutro“ u podne i kasnije? I kako da mi bude svejedno što nas spaja jedan grad i što je to, u našoj priči, tolika slučajnost? Kako, kad je sasvim moguće, da smo nekad prošli jedno pored drugog? Kako, kad smo se možda okrenuli jedno za drugim? Kako, kad sam se možda durila nekad što ti, neki tamo klipan na biciklu, kradeš zelene šljive, kad ja ‘oću da kradem, a da niko ne vidi? Kako?! I kako da mi bude svejedno, kad ništa nismo, a sve smo? Kako da mi, zaboga, bude svejedno, kad ćeš nam ti kuvati, a ja spremati šnenokle? Kako, kad će tata biti zadužen za popodnevnu dremku sa Dečakom, a mama za skitnju sa Devojčicom? (Kako, kad sam ja ta ista mama?!) I kako da mi bude svejedno, kad oboje večito budni dremamo, snove u javu preselimo, pa negde zagubimo stvarnost, često? Kako, kad samo ponekad igra dosadi i poželimo da je nađemo? A opet, kako, kad je tako dobra u žmurkama, a mi taako trapavi?!

Idemo ispočetka! Ćao, ja sam Hristina! Hoćeš da mi pomogneš da pronađem Stvarnost? Uvek pobedi, iskusan je neki igrač, pff. A ja baš hoću da je pronađem ovog puta, mislim da znam s kim bi’ da je delim.

Hoćeš?

Jedaaan!

Dvaaaa!

Triiiii!

Čet’rriii!

Peeet!

Šeeest!

Sedaaamm!

Osaaamm!

Deveet!

Dddeeeset!

POLAZIMO!

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: facebook.com