01 apr Pljucobris naš nasušni

Keva je uvek htela da budemo čisti. Nema gaženja po blatu. Nema da si musav, odma’ pljucne i obriše, a tebe blam živi pojede. Plakao bi, ali stoički trpiš pljucobris.

„Nisam ja ruke našla na putu” je bila jedna od najčešćih rečenica iz njenog opusa, iako ni meni ni sestri, a verujem ni njoj samoj, nije bilo jasno kakve veze ruke imaju sa bilo čim, kad eto veš mašina fercera ko doksa i pere li pere. Takođe je uz vapaj „Kud si takav pošao? Vidi našta ličiš!” pokušavala meni, sestri, a bogami i ocu, da objasni kako jedino ona u kući ima stila za oblačenje i slaganje odevnih kombinacija. Ne bejasmo mi, uprkos tom njenom zapomaganju za urednošću i čistoćom, ništa više uredni i čisti. Naprotiv, pljucobris je šljakao svoje, svaki put na mestu gde to ne bi trebalo: na autobuskoj stanici, kada idemo u grad; ispred kola, kada iz njih izađemo, da bismo ušli negde gde ima dosta ljudi.

Ono što je pljucobrisu i „Kud si poš’o tako obučen?” zajedničko, je što se pljuckanje u prst ne može odigrati nasamo, u miru porodičnog doma,  jer ne bi imalo nikakvog smisla, već uvek u društvu. A zašto bi i bilo nasamo, kada u kući ima vode, hvala Bogu i drugu Titu, i SFRJu to vreme, a ako ljudi, pak, vide da sam musav, pući će bruka i svi će u moju nesrećnu majku upirati prstom uz  „Vidi je, ne ume ni decu čistom držati, nego musavi na slavu/svadbu/ispraćaj/veridbu/krštenje idu.” Verovatno je mislila da će ta njena bruka zbog neuredne dece biti negde u Ilustrovanoj Politici objavljena, pa će ceo svet znati u roku od 24h da su joj deca musava. Kada god bi uradila to sa pljuckanjem i brisanjem, sve ostale žene koje su decu vodile na slične manifestacije počele bi u isti mah da svoju decu brišu. Ne znam ko je prvi počinjao, da li moja majka ili ostale majke. Taj detalj je nejasan, ali svi smo mi, po prirodi musavi, morali biti čisti i uredni.

Međutim, pakao se ne završava na tom mestu. Tu tek počinje. Rukav u čorbi/supi/sarmi/pečenju bio je kao Božija kazna za to što je ta mrlja, primećena tek pred ulazak na svečanost, bila otkrivena, i što je pljucobris radio pred svima. Nije meni bilo drago da ja umačem rukav u jelo, ali eto dešavalo se, stalno. Nije tu reč o umišljaju, ne. To je čist nehat, čist kao suza. Mogao sam znati da će mi rukav upasti u jelo, ali sam olako držao da do toga neće doći. Otac se uvek nervirao na sekundu, a majka je bivala očajna, kose čupala, u grudi se udarala i glasno narikala, ko da je taj rukav, sačuvaj-bože-i-sakloni, umro.

Deca su musava. Deca su po definiciji musava. Nema tu sad nekih naročitih objašnjenja zašto je to tako. Ali, sve mi se čini da decu baš briga da li postoji ta jedna tačkica. A ni odrasle nije mnogo briga, osim ako nisu u srodstvu sa tom decom i ako ne misle da će nebo da im se sruši na glavu ukoliko bi jedna mrlja, pored usana dečijih, ili na kragni, bila viđena i ostala tu da stoji satima, bodući oči svakom dobronamernom i zlonamernom prolazniku.

Autor: Izmišljen lik

Fotografije: blogher.com, unp.me, blogspot.com