09 jan Pismo

Dragi Deda Mraze… Ma nee, ne može tako. Ispašću mnogo detinjasta. Ali on voli kad sam detinjasta. Ponekad. Ponekad i ja volim. Volim… Da li?

Uostalom, Deda Mraz i postoji zbog nas, koji smo i u malim i u velikim cipelama, u sebi ipak deca. Zbog nas, koji se na prstima šunjamo da krišom ostavimo kutiju sa crvenom mašnom. Zbog nas koji sa najširim osmehom razvezujemo neke druge mašne. Zbog mene, koja se, dirnuta pažnjom izgubim u njegovom pogledu punom topline.

Dragi Deda Mraze, neću ti tražiti puno…

Samo jedan komadić raja. Gde vreme ne postoji. U kome nema ničega. Samo on i ja. Bezgranično i do kraja. Do najmanje sitnice. Spontano i iskreno. Do gole kože. Predano i ispunjeno. Sve do vrha.

Samo jedno parče sreće. Da ukus zajedno osetimo. Čak i da je gorak. Samo neka je.

Samo jedno ćutanje u kasne sate. Kad ćemo čuti sve ono što se nikad nećemo usuditi da izgovorimo.

Samo par noći pod istim nebom. Nemirnih. Uzbudljivih. Neprospavanih. Pijanih. Ušuškanih. Kakvih god. Samo neka su.

I nekoliko običnih dana. Obojenih. Cvrkutavih. Sa rukom u ruci. I uhvaćenim pogledom.

I mnogo trenutaka. Onih naših. Gde ću prizivati ljuuude u pomoć. Jer neću umeti sama. Jer neću želeti sama.

I sve one reči. Prošaputane. Bezvezne. Nežne. Ljubavne. Prekorne. Tople. Male. Teške. Bliske. Jer bez njih, ne bi bilo ni nas.

Još kad bi mogao da zaviriš u moju glavu. Jer slike koje su unutra nisu prevodive u reči. Zato i ne pokušavam da ih objasnim. Plašim se da ih ne pokvarim. Da njihovu savršenost ne okrnjim. I kad ih vidiš, molim te Deda Mraze, šapni mu. Jer samo on može da ih oživi. Jer jedino on pokreće tu čaroliju u meni.

Autorka: Đurđica Goševac

Fotografije: tumblr.com