30 apr Opet radost želi svašta

Sećam se, bili smo klinci, sakupljali novce za kasetu. Video ili audio kasetu. Kasnije cd. Pa smo imali vokmene. Zatim diskmene. Imali, ako sakupimo i kada sakupimo dovoljno. Odvajamo od užine, krišom uzimamo od brata/sestre, slučajno zaboravimo da vratimo kusur roditeljima. Jeste, nije lepo i nije slučajno, ali baš smo hteli tu kasetu. I onda skupiš te, tada za tebe, silne novce, pa sav ustreptao i važan ideš u kupovinu. Pa ugledaš onu kasetu, pa si srećan i zajapuren, pa ti milo jer si stigao do svog cilja. Imao si cilj, da. Sa posebnom pažnjom i posvećenošću razmatraš ivice kutije, polako skidaš celofan. Otvaraš kutiju, pa razgledaš knjižicu sa tekstovima pesama. Oči ti cakle. Pa pustiš baš tu pesmu, pa pročitaš u sebi tekst. Milo ti dođe. Pa pevaš zajedno sa izvođačem. On sa kasetofona, ti iz svoje sobe. Pa pevaš minutima, satima, danima pevaš pesme sa iste kasete ili diska, nešto kasnije. I ne dosadi. I ne prevaziđeš. Samo jedan cilj u nekom momentu zameniš drugim. Pa sve ispočetka. Opet „slučajno“ zaboraviš da vratiš kusur i opet kiflu sa drugarom na dva dela deliš, ne bi li što pre kupio šta želiš. Ponavljam, imao si cilj. Onda je na scenu stupio kompjuter, narezivanja diskova, piraterija. Nisi morao da sakupljaš novac, ako si makar nekog znao da ima u svojim rukama tvoj cilj. Prebacio bi, napravio folder taj i taj i slušao. Ne bi ni poslušao valjano, stvorio bi se novi cilj, pa još jedan, pa opet još jedan. Niti jedan do tančina istražen, svaki je cilj bio u tvojim rukama od početka – čim se rodi želja. Cilj je prestao da postoji, dakle. Prebacivanja, narezivanja, onaj čika u podzemnom kod koga je sva tvoja sreća dostupna za sitne novce. I nema sakupljanja, traženja, skrivanja, nema slučajnog zaboravljanja kusura u jakni, nema želje da imaš baš onu kasetu koju ima neki tvoj drugar. Priđeš, pitaš – imaš. Kroz par minuta. Sa pojavom interneta, ni drugara ne moraš da pitaš. Pitaš  internet. On ti za još manje vremena isporuči tvoje želje, bez da se buni da l’ ćeš mu oštetiti cd ili možda sa istim otići i ne vratiti ga više. Sve što želiš, tu je. A opet, da li baš želiš da sve bude tu?

Danas sam kupila cd, nakon dosta godina. Ne računam na one neke uz novine, na trafikama dobijene diskove. Nego baš cd, iz radnje. Malo me je sramota bilo, priznajem, kad sam tamo zašla nakon dosta godina. Sramota, jer je toliko prošlo. Sramota, jer je radnja prazna. „Lešnici divlji“, rekla sam, „Bitipatibi“. Tu je. U mojim rukama. Cilj. Dostupniji nego pre, a opet, dugo vremena u glavi krojen. Jer, kada god želim, ove vilenjake na internetu poslušam. Vilenim ja tako po stanu i mislima svojim, kad vilinsko jeste, volšebno, sanjarsko. Vilenim otkako ih prvi put poslušah, čak se i raspitivah o tom cd-u i gde ga mogu naći i koliko košta i … Ali, opet, nije mi se dalo micati iz fotelje. Ovako sve na tacni, po svoje instant zadovoljsvo dođem, poslužim se, zamezim taman, kad gle’, naišlo je novo. Tako i naredni put i onaj tamo. Onda se jednog dana trgoh iz tog kovitlaca savremenog i tuđeg, poželeh da u rukama držim tu kutiju sa diskom, taj krasni sa mačetom omot, listam knjižicu sa tekstovima pesama, sa „Andrijom“, i „Letnjom pesmom“, i „Milutinom“, i „Žurkom“, i „Strelom“, i „Teget“, i „Mi smo od šećera“. Da iz fotelje ustanem, od džeparca odvojim, da rukama opet ustreptalo stežem svoj cilj.

Tu je. Slušam. I pevušim, iskričavim pogledom prelazeći knjižicu. Lepo je. Vilinsko. Pravo. I ne dosadi. Ne prevaziđe se. Ne uleti u igru neko novo instant zadovoljstvo da pokarabasi prethodno. Ne. Traje. „Sve pred sobom gazi niotkuda ljubav.“ Prema pravim, pomalo zaboravljenim osećajima. Prema životu.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: favim.com, Hristina Petrović